Šašava Bianchina

autobianchi-bianchina-cabriolet-novi-sad-cover

Dokle god nas sunce greje i dani su dugi, kabrioleti će biti poseban deo letnjeg dekora gradskih ulica i otvorenih puteva. Prethodnih nedelja, bavili smo se snažnim, okretnim ili pak divovskim kabrioletima, a danas, naš fokus ide na potpuno drugu stranu. Pecina Autobianchi Bianchina iz 1960. godine ne osvaja puteve svojom snagom, rikom motora ili beskrajno dugom haubom. Naprotiv, ona kao svoje glavno oružje koristi šarm. Sa Pecom smo se našli u Futoškom parku, u dvorištu Vile Park, i uz razgovor o ovom jedinstvenom minijaturnom kabrioletu, u dubokom hladu smo napravili predah od vrelog avustovskog popodneva.

Kao mladić, Peca se kao mladi muzičar kroz Novi Sad, ali i celu Jugoslaviju vozio u Fiat Topolinu, odakle je i počela ljubav prema malim italijanskim automobilima. Početkom sedamdesetih, on je otišao u Nemačku, a potom u Švajcarsku, gde je note polako zamenio velikim točkovima. Iako je u  proputovao celu Evropu i Severnu Afriku, Peca je Autobianchi prvi put video u svojoj kući, na TV-u: “Postoji jedan nemački komičar, zafrkant a la Čkalja, zove se Oto Valkes. On je jako popularan tamo i čak i ličimo sad kad nema malo više kose. U jednom filmu, živeo je u svetioniku, muvao se oko neke učiteljice i vozio je baš ovakvu Bianchinu. Tad sam rekao sebi da taj auto moram da imam!” Sudbina ih je spojila nekoliko godina kasnije i to na Pecinom radnom mestu, kada je iz kamiona ugledao baš svoju Bianchinu: “Često sam vozio noću i nedaleko od mesta gde ja stanujem, video sam ga da stoji na benzinskoj pumpi. Legao sam na kočnicu, voće i povrće leti po hladnjači, a ja sam kupio auto od jednog učitelja. “

Restauracija je trajala šest godina, a boja je po broju šasije vraćena u originalnu Rosso Turismo boju: “Pre tog učitelja ga je vozila neka baba i neko od njih ga je ofarbao u tu braon. Ona mu nije lepo stajala, pa smo je vratili u original. Na autu je radio jedan Italijan iz Švajcarske.” Uz promenu boje i manje radove na limariji, Peca je takođe sredio krov, a kada dođe pravi trenutak, on planira da hromiranim branicima vrati stari sjaj. Peca je naglasio da je kupovina delova dosta zahvalna kada je u pitanju mehanika, ali traženje kozmetike i limarije zna da bude izazov jer ih nije mnogo napravljeno. Kabrioleta prve serije je bilo tek oko 1.000, proizvođeni su samo 1960. godine i u Jugoslaviji ih nije bilo uopšte. Zato te se i danas često dešava da ga na semaforima, pa i skupovima pitaju koji je to automobil.

Budući da je Bianchina registrovana u Švajcarskoj, ona podleže veteranskom tehničkom pregledu koji se obavlja jednom u šest godina. Za ispunjavanje tih uslova, automobil mora da poseduje određene kvalitete, te da bude što bliži originalnom stanju: “Sve mora da bude cakum pakum, ne sme da bude flekica, punktiranja i tako toga. Kada dobiješ pečat da je veteran, nemaš tehnički šest godina, ali ne smeš da voziš više od 3.000km. Ali, možeš da imaš šest automobila na jednim tablicama.” Imajući u vidu da Peca vozi Bianchinu samo kada je lepo vreme, na skupovima i na kraće  vikend vožnje sa suprugom, Bianchina retko stigne da pređe dozvoljenu godišnju kilometražu, ali sa svakim pređenim kilometrom pruža zaista nezaboravno iskustvo. U šali, Peca govori da mu žmigavci nikada ni ne trebaju, već je dovoljno da ispruži ruke kao na biciklu.

Posle četrdeset godina u kamionu, vožnja u ovako malom automobilu je zadovoljstvo i uživanje, hobi koji ga je smirivao dok je radio i koji ga zabavlja i danas. Sa zastavama Jugoslavije i Švajcarske na šoferšajbni, malim koferom iznad zadnje haube i europetlom obešenim o hromirani paktreger Bianchina je zaista nesvakidašnji prizor. Takođe, kao minijaturni crveni kabriolet, ona je pravo ogledalo svog vlasnika — pomalo šašav, duhovit i beskrajno optimističan.

Autor teksta: Đorđe Sugaris
Autor fotografija: Miloš Nikodijević

1 Komentar

Odgovorite