Barakuda sa Severa

plymouth-barracuda-formula-s-1966-jan-enqvist-mobilisti-finland-cover

Na samom početku godine, u prvoj nedelji januara, urednik finskog oldtajmer magazina Mobilisti Jan Enkvist odlučio je da krene na 4.500 kilometara dug put po Evropi. Od Finske i Švedske gde se susreo sa ogromnim snegom i temperaturom od 25 stepeni ispod nule, pa sve do mnogo podnošljivijeg Splita, Jan je u svojoj crvenoj Plymouth Barracudi Formula S iz 1966. godine jezdio putevima Danske, Holandije, Belgije, Nemačke, Francuske, Švajcarske, Italije, Slovenije i Hrvatske. Tokom dve nedelje puta, Jan je za magazin sa četrdesetogodišnjom tradicijom otkrivao i beležio priče koje je susretao. Kako nam je prilikom susreta rekao, još tada je želeo da dođe u Srbiju, ali je razum nadvladao želju za daljim probijanjem granica i automobil je ostao garažiran u Hrvatskoj. Ovog septembra, Jan je sa sinom Jonijem došao u Beograd, gde smo ih upoznali sa delom ovdašnje scene, otvorivši time novo poglavlje u našoj saradnji.

“Mislim da je moja priča počela kao kod većine entuzijasta. Kada sam imao četiri-pet godina, krenuo sam da zagledam brzinometre i da me sve više zanima koliko automobili brzo idu.” počeo je Jan, dodavši da su američki automobili bili najkul vozila na ulicama u vreme kada je odrastao, što je odredilo njegov dalji put. U celoj Finskoj, skupi Amerikanci su tokom minulih decenija bili posebno cenjeni i oni koji su mogli, najčešće su birali upravo te automobile. Kako nam je Jan priznao, ljubav prema Barracudi takođe je došla u ranom detinjstvu: “Kada sam imao šest godina, u gradu se pojavila zlatna Barracuda sa razbijenim zadnjim staklom. Otac mog najboljeg druga i prvog komšije ju je dovezao pred kuću, razmišljajući šta da radi sa njom. Jednog dana, Jarko mi je sa širokim osmehom obznanio da će njegov otac kupiti auto. Bio sam zapanjen i pun zavisti, jer je moj otac imao Vauxhall Vivu i ne bih mogao da živim sa idejom da on ima Barracudu. Srećom, Jarkov otac je prelomio da neće kupiti automobil jer se plašio cene tog stakla.” Odluka Jarkovog oca verovatno je spasila jedno prijateljstvo, a Janu u srce usadila automobil koji danas vozi.

Tokom osamdesetih godina kada je uvoz automobila bio liberalizovan, Jan je vozio razne američke automobile, najviše velike limuzine i kupee iz pedesetih i ranih šezdesetih. Tokom velike recesije u Finskoj, bio je prinuđen da proda svoje automobile, ali je u isto vreme definitivno razmotrio pisanje o starim automobilima kao profesiju. Veliko znanje i talenat za pisanje brzo je podigao Jana od mesta povremenog autora do urednika časopisa Mobilisti: “Osnivač magazina i moj kasniji tast Kai Bremer nije imao mnogo izbora nego da me zaposli 1997. godine.” U to vreme, Jana su sve više počele da zanimaju istorijske trke, prvo profesionalno, a onda i na ličnom nivou. Jan je jedan period proveo i kao suvozač u Volvo Amazonu: “Nije prošlo mnogo vremena i shvatio sam da definitivno ne želim da budem suvozač, najviše zato što je jeziv osećaj nemati nikakvu kontrolu. Tad sam počeo da sanjam o svom reli automobilu.” Imavši u vidu njegovu prošlost, Jan nije mogao da se zadovolji Minijem, Kortinom ili sličnim evropskim automobilom. Srećom, krugovi u kojima je tada boravio omogućili su mu da pronađe automobil koji je u potpunosti odgovarao njegovim prohtevima.

Bila je to Plymouth Barracuda kojom je finski vozač Gunar Ganrot sa suvozačem Eskom Keinanenom učestvovao u Reliju Monte Karlo 1967. godine. Jan je za nju saznao posredstvom prijatelja iz FIA-e, a automobil se nalazio u gradu Tampere, u jako lošem stanju, ali i dalje upotrebljiv: “Bio je to jako loš, opasan komad metala. Otvorila se prilika da ga kupim, i to sam uradio poslednjeg dana 1999. godine. Počeli smo da je restauriramo sa idejom da kozmetički bude po najvišem standardu, ali da uz to bude i vrlo upotreblijv auto, što je dupliralo naš trud.” Uz pomoć nekoliko vrlo posvećenih prijatelja, čudnih kredita i dobro isplaniranih sponzorstava, Jan je za godinu dana uspeo da restaurira automobil: “U pogledu sponzorstava, bio je to jedan od najuspešnijih istorijskih projekata u Finskoj. Ipak, to je pokrilo samo pola golemog budžeta restauracije. Bio sam potpuno švorc, ali kada je voz krenuo, morao sam da završim projekat.” Uspešna restauracija krunisana je trostrukim učešćem na istorijskom Reliju Monte Karlo, ali je Jan takođe shvatio da uprkos krvi, suzama i znoju, taj automobil služi samo jednoj svrsi, a to je jedna trka jednom godišnje, praćena jako velikim troškovima: “Zbog toga, odlučio sam da moram da ga prodam. Sada je automobil u dobrim rukama, kod gospodina Juhe Bernara, koji je sada moj dobar prijatelj. On je sin finskog zastupnika Chryslera i njegov otac je vozio tu Barracudu kada je bila nova, pre nego što je učestovala na Monte Karlu. Bilo mi je jako drago što je on uspeo da kupi auto, jer je sada napravljen pun krug i Barracuda se vratila tamo odakle je sve i počelo.”

U procesu tešenja, Jan je dve nedelje kasnije ponovo kupio Barracudu, ali je ovog puta na umu imao drugačiji cilj: “Automobil nije bio previše skup, iako je bio prilično dobar. U pitanju je prilično autentičan auto koji je imao jedno loše farbanje, što je dobro jer bi u svakom drugom slučaju to ograničilo njegovu upotrebnu vrednost. Imao sam Barracudu za Grupu 2, i odlučio sam da ovoj dam iste mehaničke specifikacije, ali bez trkačkih sedišta i rol bara. Ona sad ima 340 konja, čvršće Koni vešanje, kraći prenos i sve druge prerade koje zahteva FIA. Uz to, ona ima felne od 15 inča koje su pravljene posebno za nju.” Originalno, automobil je imao servo volan i kočnice, što Janu nije odgovaralo jer je Barracuda tražila direktnije upravljanje, i sada automobil ima Quick Manual Steering, veoma retku fabričku opciju mnogo pogodniju za Janov stil vožnje. Da bi se smanjila težina, Barracuda nema dupli izduv, što joj daje i karakterističan, bolje definisan zvuk. Takođe, kao posebnu zanimljivost, Jan je istakao činjenicu da je njegova Barracuda zapravo sklopljena u Roterdamu, što otkriva nekoliko detalja — odsustvo ornamenata na haubi i lajsni na krilima usled evropskih bezbedonosnih propisa, stakla sa žigom proizvođača iz Holandije, brzinomer u kilometrima, kožni rukohvati na krovu i suvozačevoj strani table, kao i VDO sat, jer je u to vreme u Evropi bilo nezamislivo da jedan luksuzni GT automobil nema pokazivač vremena. Pored svih modifikacija, Jan posebno ističe drveni Moto-Lita volan, koji smatra svojom amajlijom: “Njega sam korisito na Monte Karlu i to mi je veoma srećan volan jer sam izbegao mnoge opasne situacije upravo držeći se za njega. Kada sam prodao automobil, zaboravio sam da ga skinem, ali pre četiri godine, Juha Bernar mi je na jednom skupu prišao sa volanom u rukama i rekao da bi ja trebalo da ga imam.”

Zajedno sa sinom, Jan je tokom godina doveo svoju drugu Barracudu do stanja u kom jednako uživa u njenoj snazi, udobnosti i opštoj upotrebljivosti, ali je takođe priznao da se jedno vreme dvoumio oko toga da li je projekat zaista bio uspešan. “Pre godinu dana, mislio sam da ga prodam jer nisam uspeo da mu nađem svrhu u svakodnevici, ali sam se urazumio i shvatio da ako uslovi ne odgovaraju automobilu, treba menjati uslove, a ne auto. Tada sam došao na ideju da otpočnem svoju evropsku turu”, otkrio nam je Jan razloge za svoju januarsku vožnju po celoj Evropi. Bila je to svojevrsna kontra statičnim skupovima po lepom vremenu i dokaz da oldtajmeri mogu da se koriste tokom cele godine i na dugim putovanjima. U svom putovanju, Jan je ponovo našao svrhu Barracudi, i sada, ona će definitivno ostati u porodici.

Autor teksta: Đorđe Sugaris
Autor gornjih fotografija: Miloš Nikodijević
Autor donjih fotografija: Stefan Miladinović

Pošaljite prvi komentar