Zlatne linije sedamdesetih

ford-cortina-mk3-1300-uros-cover

Zahvaljujući nedostatku pravog izobilja koje bi tokom šezdesetih i sedamdesetih godina okitilo drumove bivše Jugoslavije američkim automobilima, sanjarenje o moćnim krstaricama i sportskim automobilima preneto je na realnost evropskih izdanaka Forda i General Motorsa. Sličnog izgleda kao njihovi veliki rođaci, ali u svakom smislu primereniji putevima, garažama i džepu, ovi automobili su krojili domaću automobilsku kulturu, a često su poput pravih mitoloških likova uzdizani u visine. Istina, dizajn je bio jedini zajednički činilac ovih savremenika sa dve strane Atlantika, a eru Coke Bottle bočne linije u Evropi je definitivno obeležila Ford Cortina. Od skoro, naš prijatelj Uroš ima priliku da uživa u Cortini iz 1974. godine, a mi smo u njihovom društvu razbili sivilo jednog tipično britanskog dana.

Uroševa kolekcija je raznolika i naizgled nepovezana i Ford se u njoj našao slučajno: “Cenim i razumem ljude koji prave svoje kolekcije vezane za marku ili klasu automobila, ali meni taj pristup ne odgovara. Plan je da imam i vozim automobile koji mi se sviđaju. Cortina nije jedan od evropskih fordova koje sam planirao. Čak, nisam nikad ni planirao da imam evropski Ford.” Ipak, nakon što je nekoliko godina stajala na ulicama Novog Sada, a potom sa njih nestala, ova Cortina se ponovo pojavila, ovog puta na oglasima. Zaintrigiran njom, Uroš je reagovao na vreme i ubrzo postao njen novi vlasnik: “Praveći svoju kolekciju, shvatio sam da više nemam vremena za ozbiljnije zahvate, pa sam se ograničio na automobile u dobrim stanjima, kojima eventualno treba malo ljubavi. Cortina me je tako privukla jer je limarijski bila iznenađujuće dobra, što je bilo čudno jer su one inače jezivo trulile. Patos je odličan, kao i gepek i koševi. Sve je okej osim krila koja su im inače slaba tačka jer nemaju potkrila, pa točak nanosi blato, so i ostalo đubre. To će biti sanirano čim malo otopli.”

Njihov početak bio je vrlo trnovit, ali je nakon nekoliko zahvata sve došlo na svoje mesto: “Kad sam je uzeo, nije htela da upali zbog navodnog problema sa karburatorom pa smo je burazer i ja šlepali. Karburator sam odmah skinuo i poslao Stefanu, drugaru koji je zaljubljenik u Fordove na remont, a zamenio sam i AC pumpu, kao i creva od goriva. Kad sam sve sklopio i zaverglao auto, sastavio je na pola sekunde i izbacio gorivo na karburator. Tu sam se uhvatio za glavu, jer sam mislio da je izgoreo ventil — opet sajla i šlepanje do drugara koji ima servis da skidamo glavu. Kad je odvojena izduvna grana, Cortina je upalila kao mina.” Tog dana, Uroš je Cortinu vozio bez auspuha, a u servisu je saznao da je problem bio sasvim druge prirode, te da je imao veze sa izduvnim sistemom i mrtvim glodarima: “Epilog  je bio da su se pacovi ili neke druge životinje upokojile u srednjem loncu i zapušile auspuh. Pola sata kasnije, lonac je zamenjen novim i auto se više nije čuo kao nosač aviona.”

Kako je Cortina prilično skromne snage, čari vožnje u njoj nisu vezane za motor. Naime, kako Uroš naglašava, ono što ovu Cortinu čini automobilom za uživanje najviše ima veze sa njenim izgledom, kako iznutra, tako i spolja: “Meni je ona lep model, lepša od Taunusa TC1 na primer, pogotovo u ovoj dvovratnoj verziji gde i ta Coke Bottle linija preuzeta od Amerikanaca dolazi do izražaja, iako ovaj motor nema ni M od muscle. Njena tabla mi je lepa lepa, i pogled iz kabine na haubu sa izdignutim ivicama je jako kul. Performanse nisu nikakve, ali to kod ovakvog auta nije ni bitno. Šta uopšte možete očekivati od 1300 kubika starih 45 godina? Uglavnom, motor je prilicno elastičan i ne moraš da ga gaziš da se ne ugasi; četvrtom se vozis po gradu bez problema.”

Za sada, Uroš Cortinu planira da vozi kao svakodnevni automobil, ali to ne znači da o njoj ne vodi računa u poslednjim trzajima zime. Zbog soli i rizle, ona sada provodi vreme u garaži, te broji dane do ponovnog izlaska na ulicu. Kako nije tipičan deo odabrane flote, ova Cortina trenutno nema dugoročnu budućnost, ali je sigurno da će uvek biti u dobrim rukama: “Koja je sudbina čeka na kraju, to još ne znam, ali me raduje sto je ovaj auto preživeo. Zato, bilo da ostane kod mene ili ode kod nekog drugog, neće biti vožen do raspada, već će o njemu neko voditi računa.” Šta god da se u narednim godinama dogodi sa njom, izvesno je da njene prelepe linije i britanski šarm otelotvoren u zlatnobraon boji nikome neće dozvoliti da se namršti.

Autor teksta: Đorđe Sugaris
Autor fotografija: Miloš Nikodijević

Pošaljite prvi komentar