Bilo kuda, Marinom svuda

1974-zastava-101-marina-filip-skoplje-cover

Od mnogih mitova koji okružuju oldtajmere, najrasprostranjenija su dva. Prvi govori o oldtajmerima zatvorenim u garažama, spremnim za vožnju samo kada se sve zvezde poklope, dok drugi podrazumeva da su klasični automobili skloni kvarovima i traže posebnu brigu, mnogo više nego automobili sveže izvezeni iz salona. Istini za volju, mnogi mitovi su zasnovani na stvarnim događajima i iskustvima, ali sa druge strane, pojedini vlasnici i njihovi automobili prkose svim mitovima i sami stvaraju svoje. Sa preko 54.000 kilometara pređenih za malo više od pola godine u Marini, Zastavi 101 iz 1974. godine, Filip je stvaralac mitova ispisanih širom Balkana.

Prirodno, Filipa i Marinu nismo zatekli u njihovom Skoplju, već u Beogradu, na jednom od njihovih čestih regionalnih proputovanja. O Marini sami znamo mnogo, a sa Filipom smo jedne avgustovske večeri dublje razgovarali o njihovim počecima i daljim avanturama. Kako nam je Flip objasnio, oduvek ga je privlačio takozvani OZO prednji kraj, sa dva okrugla fara i Zastavinim Z u sredini, a od mnogih automobila u porodici, najviše je voleo Stojadina kog su imali 2005. “Nikad nisam odustao od toga da ga ponovo imam, to mi je i dan danas omiljeni auto. Da imam i milion eura na računu, uvek bih vozio Stojadina.” Marina je peti Stojadin kog je Filip kupio i do danas nije prodao nijednog, već su svi garažirani i čekaju svoj red: “Marinu sam kupio 2015. godine. Stajala je u garaži skoro osam godina. Pre toga nije bila vožena gotovo uopšte, pa je bila zatrpana svim i svačim i trebala su mi dva dana čišćenja garaže pre nego što sam došao do toga da je izvučem. Bio je tri puta teže havarisan i imao sam opciju da kupim zdravijeg Stojadina i da ga uradim, ali hteo sam da vidim kolike su moje majstorske sposobnosti.”

Odmah posle kupovine, Filip je počeo sa popravkom karoserije — skinut je pod, stranice i zadnji koševi. Oko osamdeset posto karoserije moralo je biti ili popravljeno ili zamenjeno: “Auto je bio deformisan, nije bio u svojoj geometriji.” Filip je takođe sam ofarbao automobil i to u neobičnu kombinaciju svetle pastelne plave spolja i bež enterijera, što je u kombinaciji sa felnama za njega bila idealna kombinacija boja. Unutra, Marina je dobila sedišta iz Punta GT i trkački volan kao privremeno rešenje. Budući da enterijer još zaista nije došao na red, Filip ima druge planove koji uključuju jedan redak volan iz perioda, te tapaciranje koje će bolje pratiti jedinstvenu kombinaciju boja. Jedini zahvati tokom obnove ovog Stojadina koje Filip nije izveo samostalno bili su vezani za struju, ali mu je u njima pomogao brat, tako da je Marina ostala projekat vođen čistim entuzijazmom: “Struja je bila katastrofa, prethodni vlasnici su svašta dodavali tokom godina. Mi smo morali da iščupamo dvanaest metara viška žica. Brat mi je napravio novu instalaciju i sada sve funkcioniše. Na autu su dodata četiri žmigavca, grejači zadnjeg stakla, satovi od Speciala i žute maglenke napred. Sve je tako ostalo u stilu automobila, osim što je spušten i ima druge felne.” Zbog udobnije vožnje, u planu je snažniji motor, a za sada, Stojadin se vozi sa svojim fabričkim motorom i jednim od preko trideset promenjenih menjača: “U početku sam imao problem sa menjačem i dugo nisam mogao da nađem dobar stari menjač. Na kraju sam kupio dobre polovne delove i napravio menjač koji je skoro nov.”

Iako je posvetio veliku pažnju detaljima i izgledu, Filip je Marinu spremio u auto za duge puteve: “Glavni cilj mi je bio da sednem i da ga vozim, da posećujem arhitekturu i prirodu. Od 27. novembra 2017. godine kada sam registrovao auto, prešao sam skoro 54.000 kilometara. Bio sam u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni, Grčkoj, po celoj Makedoniji, u Srbiji sto puta.” Ipak, pred Filipom i Marinom je jedan mnogo veći cilj, a do sadašnja putovanja su samo period testiranja: “Želim da odem na Nordkapp, najseverniju tačku Evrope, gde u jednom smeru ima 12.000 kilometara. Ali, želim da ne idem u jednom smeru do te tačke, nego da razgledam sve države na putu i u povratku želim preko Francuske, Španije i Italije da se vratim kući. Za to auto treba da bude mnogo spreman, ima dosta priprema i zato je za mene i nju sve ovo bio test da li možemo da izdržimo.” U početku, Filip je uživao u pažnji, pitanjima i fotografisanjima, ali kako je vreme i kilometraža odmicala, takvi trenuci su pomalo počeli da smetaju. Ipak, kao najlepšu anegdotu sa putovanja Filip pamti jedan trenutak u Beogradu, kada je dečak od dve tri godine zagrlio auto oko branika i molio majku da mu kupi takvu igračku.

Za sada, Marina je spuštena i kako Filip ističe, to dosta utiče na njenu udobnost jer nije visine fabričkog Stojadina. Takođe, zbog ere iz koje dolazi nema klimu i samim tim ne pruža komfor modernog automobila, ali Marina daje nešto drugo: “Ona ne ide 200 na sat, ide tek do 150, zavisi kako gde. Ali, to nije auto za brzu vožnju, već za uživanje, i to je poenta ovog auta i cele te popravke.” Dok čitate ove redove, Filip i Marina već gaze ka stotoj, a za kraj, Filip je naveo da Marina nije auto za izložbu, već se često koristi kao svaki balkanski automobil: “Vuče građevinski materijal, koristi se za sve, samo za putnike ne. Glavni cilj cele ove priče nije da auto uzima nagrade i da se šminka. Ako je nekom cilj da mu auto stoji u sobi, to poštujem to, ali meni nije. Ovo nije najbolji Stojadin i nisam pravio auto da bi se nekome sviđao. Ja ispunjavam svoj san svaki dan, jer ga svaki dan vozim i uživam u njemu.”

Autor teksta: Đorđe Sugaris
Autor fotografija: Miloš Nikodijević

Pošaljite prvi komentar