Uvek isti, stalno drugačiji

1975-citroen-2cv-spacek-tea-stara-pazova-cover

Naklonost prema automobilima može biti urođena, ali je neretko i nasledna, te se u jednoj porodici zajedno sa samim automobilom prenosi sa kolena na koleno. U tom slučaju, deca su ta koja automobil naslede od svojih roditelja, a nasledni red katkad preskoči jednu generaciju, te su unuci ti koji nastavljaju porodičnu tradiciju. Ipak, u slučaju jednog Spačeka iz 1975. godine, priča je potpuno drugačija. Naime, ovaj 2CV je već gotovo dve decenije u jednoj porodici, ali je jedinstven po tome što je sa sina prešao na oca, a potom sa oca na ćerku. U Starom Slankamenu, sa pogledom na široki Dunav, saznali smo kakav je bio put ovog francuskog klasika.

“Ovaj automobil je došao u porodicu tako što je moj brat Boris izrazio želju da za osamnaesti rođendan ima baš Spačeka” počela je priču Tea, sadašnja vlasnica automobila. Porodičnu istoriju Spačeka ubrzo je nastavio Sava, naš stari prijatelj i osvedočeni zaljubljenik u Citroëne: “Restauraciju je radio jedan maestro sa Novog Beograda po imenu Davor. On je napravio ovaj Spaček za Borisa i tada je bio nitro zelen. Boris ga je vozio tokom studija i preživeo je godine svakodnevne vožnje na relaciji Golubinci-Novi Sad. Kod nas je sada petnaest godina i doživeo je dve restauracije posle tog. Posle te zelene boje je imao crno-bele tufne, op art dizajn, i tada sam ga vozio ja. Onda je došlo vreme da auto ide Tei.” Pre tri godine, Tea je i zvanično postala vlasnica porodičnog oldtajmera, mada je i ranije neretko sedala za njegov volan. “To je bio prvi auto u koji sam sela da ga vozim. Bilo je to u osnovnoj školi, Boris mi je dozvolio da ga vozim kroz baštu čisto da probam.” prisetila se Tea prvog susreta sa vožnjom i Spačekovim neobičnostima.

Budući da je preuzela kormilo, ona je Spačeka dizajnirala po svom nahođenju, u šaru koja odgovara Charleston modelu, ali sa crvenim krovom i crvenim blatobranima na beloj osnovi. Enterijer je takođe tapaciran u crno-belu kombinaciju, a saksije na gepeku po kojim je ovaj Spaček bio poznat zamenjene su pepito koferom. Uvek uredno vezana, Teu svakodnevno prati labradorka Aska, odani suvozač koji upotpunjuje beskrajno veselu auru koju ovaj automobil isijava gde god da se pojavi. Zajedno u Spačeku, Tea i Aska su zaista jedinstven prizor, a njihove zajedničke vožnje nikoga ne ostavljaju ravnodušnim: “Ljudima je to jako simpatično, pa mi sviraju, mašu, pokazuju palac odobravanja i tako to. Opet, ima i onih koji sviraju jer ne idem brže, ali Spaček to ipak ne može. Kada mi vetar ide u leđa, mogu da jurim 110, ali mi je najdraže kada se polako vozim sa Askom.” Spolja, Tein Spaček je upotpunjen diskretnim detaljima kao što su aluminijumski okovi na blatobranima, kačketi na okruglim farovima i dva konja na haubi koje je Sava pronašao u jednoj radionici u Belgiji.

S obzirom na to da je Spaček tri puta menjao izgled i kombinaciju boja, Tei se često dešava da njenu verziju upoređuju sa nekom od prethodnih, a sve to bez znanja da je sve vreme u pitanju isti auto: “Dešava se da me ljudi hvale i govore da mi je Spaček mnogo lepši od onog Savinog. Sa druge strane, neki i znaju da je to isti auto.” Spoljni izgled Spačeka za sada je kompletan, mada će saksija ponovo naći mesto na paktregeru, dok Tea u daljim planovima ima da ponovo tapacira enterijer. Nekada, on je bio u zebrastom dezenu, a sada je u znatno diskretnijoj kombinaciji belih stranica i crne sredine, dok je plan da se nađe kombinacija koja će odgovarati njegovoj crveno-beloj spoljašnjosti.

“Ovaj Spaček je član porodice. Više auta sam uradio u životu, neke sam i prodao jer sam video da nije to to. Nijedan nije kao Spaček jer je on došao prvi.” zaključio je Sava priču o porodičnom miljeniku. U dve generacije i kroz tri različite vizije, ovaj jedinstveni Spaček je svaki put bio ogledalo jedne iste ljubavi u drugačijim nijansama. Sa Askom na suvozačevom sedištu, šarenim balonima vezanim za krov i pod vedrim nebom, Tein Spaček je uhvatio samu srž trećeg poglavlja porodične automobilske fascinacije.

Autor teksta: Đorđe Sugaris
Autor fotografija: Miloš Nikodijević

Pošaljite prvi komentar