Avangarda u službi čoveka

citroen-gs-pallas-nebo-beograd-cover

Odgovor na večito pitanje šta Citroën deli od drugih francuskih, evropskih, pa i svetskih proizvođača može da se pronađe u dva slova. Tokom znane automobilske istorije, inicijali GS su označavali svašta i često bili vezani za severnoamerički kontinent i Buick, ali u Evropi, Citroën GS je bio krunski dokaz da i srednja klasa zaslužuje avangardu jednog božanskog automobila kao što je bio DS. Odrastajući uz Citroëne, Nebojša je prvo otkrio čari A Serije, a nakon toga i pomenutog GS-a, a čak ni četvrt veka provedenih u Kanadi nisu ga odvojili od ljubavi prema francuskim ševronima. Danas, Nebojša je ponovo u Beogradu kao jedan od rukovodećih ljudi u inicijativi „Digitalna Srbija“, a mi smo iskoristili sunčani vikend da razgovaramo o automobilima koje je uvek voleo bez obzira na to gde je na planeti i kojim je putevima vozio.

„Oduvek sam bio opčinjen automobilima. Kada smo dolazili na more, uvek sam se gubio na parkingu kao klinac jer su stranci dolazili sa zanimljivim automobilima, pa je nastajala panika dok su me tražili“ prisećao se Nebojša detinjstva u Jugoslaviji, te Spačeka od 18 konja iz 1967. godine kog je vozio njegov otac, mašinski inženjer po struci. „On ga je verovatno odabrao zbog dizajna i naprednih rešenja. Kasnije je imao dva Amija, jednog Amija 8 iz 1970. godine. Taj Ami je imao 32 konja i kakva je to mašina bila za mene! Leteo je u poređenju sa Spačekom. Posle tog auta, imao jedan narandžasti Ami 8 Break, ali kad se pojavio GS ja sam imao šest godina i bio sam oduševljen tim izgledom. Kad god sam ih viđao na putu, uzvikivao sam za njima i otac je u jednom trenutku kupio Citroën GS Pallas iz 1976. godine.“ Nebojša je prve vozačke korake kasnije i napravio u GS-u, a tokom studentskih dana je vozio Dyane, mada GS uvek doživljava kao poseban automobil, najviše zbog toga što je u srednju klasu automobila doveo neka napredna rešenja poput hidrauličnog vešanja i četiri disk kočnice: „To je moj Citroën. Savremeniji je, malo čak i sportskiji, a ima i taj fenomenalan bokser motor. Očevim drugim GS-om Super iz 1980. godine kog on i dalje danas vozi sam čak išao na jedan lud put po Francuskoj. Prešli smo 6000 kilometara za tri nedelje: Odavde preko Slovenije i Austrije kroz Alpe do Minhena, zatim do Strazbura i onda po celoj Francuskoj od doline Loare do La Rošela, pa preko Centralnog Masiva do Liona, dolinom Rone, korz Provansu do Azurne obale, i onda nazad preko Italije. Bilo nas je četvoro, zapakovani kao tetris i to je učvrstilo moju ljubav prema svemu što taj automobil nudi.“ Čak i u godinama koje je proveo u Kanadi, Nebojša je ostao privržen Citroënu, pa je pronašao lokalni Citroën klub, dok je u svojoj kolekciji imao dva GS-a, jedan DS, Traction Avant 15CV-6 i Spačeka.

Kroz svoj put zaljubljenika u Citroën, Nebojša je sakupljao literaturu o GS-u, prvo domaće Auto magazine, a zatim i strane publikacije u kojima je uvek nalazio novu dimenziju automobila o kom je mislio da zna sve: „Po eBayu sam kupovao sve što je ikad imalo veze sa GS-om i posebno me je oduševljavalo kako je o njemu pisao novinar po imenu L.J.K. Setrajt. On je bio pravnik i 1971. je pisao za Car Magazine koji je tada birao automobil godine sveta. GS je te iste godine i izabran u konkurenciji SM-a, Range Rovera i još nekih legendi. Nikad ranije u istoriji jedan automobil nije vodio toliko u odnosu na konkurenciju. Po njemu, pobedu je odneo jer je u klasu običnog čoveka doveo najnaprednija rešenja. L.J.K. je radio njegovu analizu na jedan prosto filozofski način.“ U tom tekstu, Nebojša je pronašao još interesantnih informacija o stvarima kao što su njegov koeficijent otpora vazduha koji mu je omogućavao da uprkos slabijem motoru dostiže više brzine od konkurencije – da bi se kretao brzinom od 120 km/h GS-u je tregbalo 40 konja dok je Fiatu 124 trebalo 50. Dalje, samocentrirajuća i anti squat/dive geometrija i hidraulično ogibljenje su mu omogućavali da drži pravac ako mu eksplodira prednja guma, kočenje i ubrzavanje bez naginjanja napred ili nazad, pa čak i vožnju bez jednog zadnjeg točka.

Cimosov Citroën GS Pallas iz 1978. godine kog Nebojša trenutno vozi kao jedan od svojih „svakodnevnih klasika“ kupljen je 2010. godine. Do tada ga je vozio, garažirao i savesno održavao gospodin Nešić iz Bora, hemijski inženjer po struci koji ga je i preuzeo novog u Auto Šumadija na Čukarici u oktobru 1978. Po njegovom preseljenju u Beograd, GS se našao na parkingu, kada je dobio nekoliko udubljenja kao tragove nemara drugih vozača. U doba kupovine, Nebojša je bio u Torontu, ali je uprkos svim preprekama uspeo da organizuje prijatelja koji mu je pomogao da pribavi GS-a na vreme: „Poslao sam ga kod majstor Dragana Radovanovića na Umci, on je zaključio da je automobil zdrav i da nema nikakvih problema. Mehanički i limarijski je bio okej, ali je morao da se ofarba, a maska volan i još neke sitnice nisu baš bili perfektni. Maestro Dragan ga je onda rastavio do školjke, majstor Bora i farbari su uradili svoje, a sve što nije bilo perfektno sam nabavio u jednoj od prodavnica delova u Nemačkoj specijalizovanoj za GS-ove. Takođe, jedan Francuz koji je ljubitelj GS-a je 100km vozio da ćapi volan koji mi je bio potreban i poslao ga je poštom u Srbiju. Tapetar Duca je promenio sunđere u originalnim presvlakama i to je bilo to.“ U narednim godinama, GS se povremeno vozio kada je Nebojša bio u Srbiji, ali se sada aktivirao i vozi se naizmenično sa belim 1978. GS Pallasom i 1978. GS Breakom koji su takođe deo njegove kolekcije.

Sa prvom naznakom lepog vremena, Nebojša i GS su se našli na ulicama Beograda gde on svakodnevno dokazuje da je GS u svakom voznom aspektu potpuno moderan auto, ali i da je moguće da direktor Digitalne Srbije vozi analogni automobil kako kolege u šali primećuju. Iako je Nebojšin GS trenutno vezan za Beograd i uobičajene dnevne rute, velike avanture u automobilu iz snova se nanovo spremaju. I sami smo imali čast da osetimo draž vožnje u savršenom GS-a sa otvorenim šiberom u sunčano popodne, i potpuno smo sigurni da će Nebojša i on uvek stići tamo gde su namerili.

Autor teksta: Đorđe Sugaris
Autor fotografija: Miloš Nikodijević

Pošaljite prvi komentar