Diskretni šmeker

mini-1100-special-nane-natasa-cover

Tokom sada već višegodišnjeg druženja sa ljubiteljima i vozačima klasičnih Minija, shvatili smo jedno, a to je da ovi šarmantni britanski mališani nepogrešivo oslikavaju karakter svojih vlasnika. Svojom bojom, felnama, dodacima i sitnim detaljima, ove male-velike legende ponekad govore mnogo više nego što to mogu reči, a sve se ipak na kraju svodi na jedno — veliku ljubav. Mali izuzeci od pravila uvek postoje, te je tako Nanetov i Natašin tirkizni Mini 1100 Special iz 1979. stao pred Milošev objektiv tek posle mnogo meseci intenzivnog, ali pre svega prijateljskog ubeđivanja. Dok Mini svojom upadljivom bojom to nikako nije odavao, Nane je dugo bio prilično stidljiv, bez obzira na to što je njegov fotogenični klasik dugo bio spreman.

Konačno, u jedno vedro avgustovsko popodne, Mini je bio spreman za fotografisanje, a Nane za razgovor o njihovom zajedničkom putovanju. Sve je počelo još u najranijem detinjstvu, od prvog komšije koji je vozio Mini sa crnim krovom. Prvo, Nane je sve svoje autiće farbao da liče na tog Minija, a u srednjoškolskim danima, stigao je i prvi pravi Mini, ofarban kao Mister Binov auto. Nedugo zatim 2009. godine, Nane je saznao da se na Novom Beogradu prodaje Mini Special kog i danas vozi: “Prodavala ga je gospođa čiji je muž preminuo nekoliko meseci ranije. Nisu imali naslednike, pa je odlučila da ga ipak oglasi. Bilo joj je jako teško da se odvoji od njega, bilo je i plakanja i grljenja auta i molila me je da ga nikad ne prodam nekom drugom.” Sa druge strane kupoprodajnog ugovora, Nane to nikada nije ni pomislio, jer je automobil u njegove ruke došao kao poklon od majke: “Majka je preminula oko pola godine kasnije, tako da Mini ostaje uz Natašu i mene uvek. Ne damo ga ni za šta.”

Automobil je bio u istoj ovoj boji, mada za nijansu svetliji, a iako je kupljen sa samo 42.000 kilometara, nije bio u voznom stanju: “Morali smo da mu čistimo karburator da ga upalimo, a dok smo ga šlepali, jedan točak je vukao na stranu.” Uprkos niskoj kilometraži i činjenici da je automobil bio pažen i garažiran, limarija je propala i dosta toga je moralo da bude sanirano, ali na motoru nikada ništa nije rađeno. Tokom procesa obnove i osvežavanja dosta je pomoglo i što je uz Minija došlo mnogo rezervnih delova, kao i cela rukom ispisana servisna istorija. Kada je došao red na farbanje, dve boje su bile u opticaju — oker i tirkiz, a Nane i Nataša su se zajedničkim snagama odlučili za onu življu.

Nakon svih radova na mehanici i limariji, došao je red na detalje. Tu je Nane odlučio da Mini skroji po svom ukusu, i to na jedan vrlo diskretan način. Naime, crna maska sa Speciala zamenjena je potpuno hromiranom, kao i modernizovana instrument tabla umesto koje sada stoji čuvena ovalna sa velikim brzinomerom. Na Miniju su sada Stilauto felne, žuta svetla u originalnim Cibie kućištima, te stari Mini grb umesto Leylandovog, a još jedan posebno zanimljiv detalj je Ital Style retrovizor. Unutra, tu su Moto-Lita volan, ventilator kabine i radio, a nekada dok je Minija vozio njegov prethodni vlasnik, obavezan detalj bio je češalj za brkove: “Gospodin je bio prava legenda, stalno doteran, ali i strog, pa se uvek izuvalo u kolima.”

Tokom proteklih godina, Nane i Nataša su osim Minijada putovali po celoj Srbiji, a ovog leta su i kampovali u Crnoj Gori, kada je Mini za tu priliku poneo krovni nosač sa šatorom. Jedno od putovanja koje Nane planira je u Suboticu, u posetu prethodnoj vlasnici: “Osam godina od kada sam uzeo auto, otišao sam da je pronađem. Međutim, komšije su mi rekle da se odselila u Suboticu dva meseca pre nego što sam došao. Nekom prilikom moram da je nađem.” Od početka svog životnog veka, ovaj Mini je donosio radost, a kod Naneta i Nataše, njegov put se nastavlja duboko u budućnost.

Autor teksta: Đorđe Sugaris
Autor fotografija: Miloš Nikodijević

Pošaljite prvi komentar