Fića Speciale

zastava-750-special-fica-aleksandar-cover

Pojavom Stojadina na proizvodnim trakama kragujevačke zastave, titula limenog člana porodice prešla je sa Fiće na novi, moderniji i funkcionalniji automobil. Zastava 750 je tako potiskivana u drugi plan, što je dovelo do toga da je u kasnijim godinama uzimana zdravo za gotovo, te da se o njima vodilo sve manje brige. Upravo zbog toga, pojedine verzije poput Zastave 750SC, odnosno Fiće Specijala vremenom su gubile obeležja koja su ih činila prepoznatljivim i danas je prava retkost videti ih u potpuno originalnom stanju. Bez velike pompe, ali sa mnogo uloženog truda, Aleksandar je do najsitnijih detalja restaurirao svog Fiću Specijala iz 1979. godine i vratio mu fabrički sjaj.

Kao dečak, Aleksandar je provodio sate u automehaničarskoj radionici pomažući ocu, i ljubav prema Fićama je došla upravo tada: “Uvek sam pratio šta on radi i zanimalo me je to, a tu je bilo dosta Fića. Ja sam se uvek motao oko njih i pored Tristaća i Pezejaca, najviše su me zanimale Fiće i najviše sam pratio kako ih on popravlja, pa sam se i ja malo uključivao.” Aleksandar je tada bio suviše mali da samostalno sedne za volan, ali se i dalje seća vožnji sa suvozačevog sedišta: “Tada mi nisu dali da ga vozim, ali toliko sam pratio sve zvukove i sve što se u Fići dešava.” Rat je Aleksandra iz Drvara doveo u Beograd, gde je počeo svoju mehaničarsku karijeru, ali i ponovo probudio svoju dečiju želju: “Više nije bilo ni radionice ni bilo čega, ali sam tada sam počeo da se bavim mehanikom pošto mi je otac usadio te osnove. Tada sam rekao sebi da ću ga voziti pošto nisam mogao kao klinac. Dugo sam ga tražio, bar dve godine intenzivno, dok nisam našao primerak koji je pogodan za sređivanje, i za dovođenje u stanje kakvog sam ga nekad viđao. To je bilo pre tri i po godine.”

Aleksandar je naglasio da mu se verzija 750SC uvek posebno sviđala, ali nije bila uslov za kupovinu. Ipak, dogodilo se upravo da je pronađeni primerak bio 750SC. “Moje je mišljenje inače da loš Fića ni ne može da se sredi kako treba. Kao osnova, on je bio dobar. Bio je truo kao i svaki Fića, ali to su bile pozicije koje su mogle lepo da se srede.” prisetio se Aleksandar trenutka kada je u jednom vojvođanskom selu pronašao pravog Fiću za sebe. Automobil je bio garažiran kod prvog i do tog trenutka jedinog vlasnika, a iz Vojvodine je prvi put izašao sa Aleksandrom, mada ne na svojim točkovima: “Vlasnik auta je bio jedan čiča koji ga je kupio novog u Vojvodini. Fića se vozio na relaciji Jaša Tomić-Bačka Palanka i kada sam ga kupio, imao je 78.000km na satu. Zanimljivo je da je prvi put izašao iz Vojvodine kod mene, na šlepu za Beograd.”

Osim farbanja u identičnu boju, Aleksandar je Fiću sredio sam i sa posebnom pažnjom. Tako je i najsitniji šraf očišćen i zašrafljen nazad. Srećom, enterijer je bio veoma dobro sačuvan zahvaljujući debelim kožnim presvlakama, ali su oštećenja na oplatama vrata zahtevala potragu za adekvatnim pepito dezenom. Iako se tokom restauracije trudio da Fići vrati potpuno fabrički izgled, Aleksandar nije želeo da promeni providnu ručicu menjača koju je na auto stavio njegov prvi vlasnik: “Nju je čiča stavio kad ga je kupio, unutra je školjka i bilo mi je žao da stavim crnu kuglu umesto toga. Navlaku na volanu sam isto sređivao, menjao sam par dugmića na njoj, ali sam uspeo da joj vratim sjaj. Nalepnica sa zastavom Jugoslavije se isprala, ali sam na internetu uspeo da nađem istu takvu iz perioda i da je vratim; kada je čiča nije skinuo, vala neću ni ja!” Još jedan dodatak koji je Aleksandar pribavio jeste radio, komad opreme koji je u Fićama bio jako redak: “Radio nije imao nikakav, ali sam našao jedan iz tog vremena i približno iz iste godine, kao i zvučnici. Želeo sam da ima muziku koja će se uklopiti u period.” Uz karakterističan enterijer i branike, Fića Special je imao i sedišta na obaranje, čega Aleksandar dugo nije bio svestan: “To mi je godinama promicalo, a saznao sam od jednog čoveka koji je dugo imao Specijala. Od tad se uvek setim priča starijih generacija koji su prepričavali svoja iskustva o vođenju ljubavi u Fići, ali meni nikad nije jasno kako su to uspevali. Međutim, kad se obore sedišta, možda bi nekako i moglo” uz smeh je dodao. Sređenog Fiću Aleksandar vozi vikendom i po lepom vremenu, ali ne preza od dužih putovanja: “Može samo goriva da mu zafali i to je to — vožnja jeste malo bučna i neudobna, ali stižemo svuda. Ne vozim ga svakodnevno, ali svake nedelje malo prošetamo zajedno, da mami uzdahe i poglede. Vozio sam ga i do prvog vlasnika i bilo mu je neverovatno drago da ga je video ovakvog.”

Tokom restauracije, Aleksandar je žudeo za danom kada će Fića biti spreman za prvu vožnju i taj trenutak je za njega bio vrlo emotivan: “Kad sam ga završio, bilo je baš dirljivo, dok sam ga radio samo sam želeo da ga sastavim za tu prvu vožnju, da vidim kako izgleda taj moj Fića. Kad sam ga provozao, sve mi se vratilo — zvuk vrata, motora, menjača u toj prvoj brzini… Stvarno je bilo neverovatno. I sada kad ga vozim gledam da izvučem prvu brzinu dugo da se što više čuje taj zvuk koji je baš specifičan. Otac mi je preminuo 2013. godine, a znao je za moju ljubav i ostala mi je neostvarena želja da vidi kako sam ga sredio i da je iza njega ostao jedan dobar majstor.” Kako je ovaj zeleni Fića jedan od retkih Speciala koji izgledaju kao da su tek napustili Kragujevac, mi smo sigurni da je Aleksandar nasledio i usavršio jednu istinski neprocenjivu veštinu.

Autor teksta: Đorđe Sugaris
Autor fotografija: Miloš Nikodijević

1 Komentar

  • Reply October 24, 2018

    Mickey

    Beautiful car

Odgovorite