Lepota pokreta

1983-alfa-romeo-spider-series-3-aleksandar-beograd-cover

Dok se veliki broj oldtajmera budi već sa prvim zracima prolećnog sunca, pravi cvet sezone kabrioleta nastupa tek na leto. Čisto plavo nebo i prazne gradske ulice daju klasičnim kabrioletima i njihovim vlasnicima sigurnost i komfor, dva glavna činioca uživanja u vožnji otvorenog krova. Upravo zbog toga, čekali smo idealan trenutak da u stranice Nasleđa upišemo jedan Alfa Romeo Pininfarina Spider iz 1983. godine. Kao druga generacija pazitelja ovog automobila, Aca u ovom kabrioletu uživa u letnjim mesecima i u svakom trenutku kada za trokrakim drvenim volanom nije njegov otac. Pod vrelim avgustovskim suncem, Aca nam je ispričao kako je strast nadvladala razum i Alfa osvojila celu porodicu.

“Dok je bio u Beogradu kod tetke, otac je kao klinac viđao jednog košarkaša, Moku Slavnića ili Dragana Kapičića, u kabrioletu ovog tipa, a pošto je živeo u Nemačkoj, tamo ih je posle viđao sve češće.” počeo je Aca, rekavši da je prekretnica došla kada je njegov prijatelj kupio Spidera. Pre tri godine, Spider je tako kupljen, ali očeva ideja isprva nije naišla na univerzalno odobravanje: “Ja sam u početku bio protiv toga. U isto vreme smo planirali da kupimo svakodnevni auto, i mislili smo da bezveze troši pare na Alfu. Ja sam to prihvatio bez ljutnje i počeli smo da gledamo automobile. Našli smo je u okolini Ingolštada, ocu se svidela i to je bilo to.” Sumnje koje su u početku pratile Acu nestale su kada je dobio vozačku dozvolu i osetio sve Alfine čari. Zato Aca koristi svaku priliku kada je u Beogradu da sedne za volan, dok njegov otac mnogo pažljivije bira kada će je izvesti iz garaže: “Čim sam u Beogradu, sednem u nju i vozim je, a on je vozi kada nije jako sunce i kad zna da neće pasti kiša.”

Alfa je kupljena sa farbom u lošem stanju i debelim slojem gita na levim vratima, te je to bio prvi korak za sređivanje. Posle razmatranja tamne nijanse crvene, odlučeno je da Spider ipak ostane u svojoj originalnoj crnoj boji, a nakon toga, došlo je vreme za enterijer. Sedišta, obloga menjača i oplate vrata su tako presvučene u krem kožu, dok je krov koji je nekad prokišnjavao takođe sređen. Cela izduvna grana je zamenjena, što je Alfi vratilo njen prepoznatljiv zvuk. U daljim planovima je da se enterijer dovrši, budući da se unutra već osećaju godine, te da se zadihtuje motor, što će obezbediti još godina bezbrižne vožnje.

Iako je studio Pininfarina načinio Alfu Spider skulpturom na točkovima, pravi užitak dolazi kada je ona u pokretu: “Ja je ne volim zbog izgleda, ja je volim zbog vožnje. Čim sam položio, počeo sam da je vozim i od prvog momenta me je kupio taj zvuk. Mehanički volan čini da osetiš put i krivine, ona nema nikakav ABS, nikakvu elektroniku i dok je voziš, ti si deo auta. Kada izađeš iz nje, smrdiš na benzin, treseš se u njoj dok stojiš na semaforu, ni ne razmišljaš o sigurnosti, ali je uvek osećaš. To mi se najviše sviđa kod nje i zato obožavam da je vozim.” Ono što doživljaj vožnje svake klasične Alfe čini jedinstvenim jeste njen rezak i intenzivan zvuk: “Brat i ja kada se vozimo, najviše volimo nešto što zovemo ‘povratak iz mrtvih’. Kada je prebacimo u niži stepen, na gasu onda ima bas i zvuk postaje sve glasniji i glasniji. Od 2000 do 4000 obrtaja joj je najlepši zvuk, ali na auto putu već preko 110km/h nije isti užitak.” Na kraju, tu je i element iznenađenja, jer se ove Alfe danas sve ređe viđaju na ulicama. Aca je za tri godine koliko je automobil u porodici doživeo da ga prolaznici pitaju da li je na prodaju, otkud on kao klinac u takvom starom autu, da li je to Porsche, ali i da je jedan stariji gospodin na prvi pogled prepoznao tačno godište automobila.

U prethodne tri godine, Aca je u Alfi iskusio šta znači biti sjedinjen sa automobilom i uživati u svakom odvoženom kilometru, te je zbog toga zahvalan ocu što je pratio svoj san: “Imao sam sreću da je ćale baš nju hteo. On me je zarazio i ja sada pazim na nju. Čistim je, brišem, proveravam ulje i radim na njoj sve što mogu bez mehaničara. Jeste ona bila očev san, ali on nikada neće pitati što idem Alfom, uvek će kazati da treba da se vozim. Jedino svaki put brine da me ne uhvati kiša. Ona će uvek biti u porodici, samo je pitanje da li ću je više voziti ja ili moj brat.”

Autor teksta: Đorđe Sugaris
Autor gornjih fotografija: Miloš Nikodijević
Autor donjih fotografija: Nikola Stojanović

1 Komentar

  • Reply August 19, 2018

    Miloš

    Sinoc sam je video uzivo i prava je atrakcija.

Odgovorite