Kišni vikend koij smo ostavili za sobom nikako nije bio idealno vreme za vožnju Vespe po gradu, a kamoli na dužim relacijama. Ipak, to nije sprečilo sto dvanaest hrabrih entuzijasta da se okupe na ovogodišnjoj, četvrtoj po redu, Beovespi, organizovanoj od strane društva ljubitelja Vespi pod nazivom Vespasian. Trodnevni skup je počinjao u petak, na platou ispred kule Nebojša, a domaćini i gosti iz dvanaest zemalja su polako pristizali sa svih strana. Dalji program je goste Beograda vodio na obilazak rekama, a veče se završilo u baru Prohibicija, jednom od mesta okupljanja beogradskih Vespaša.

Sledeći dan je započet revijalnom vožnjom od kule Nebojša do Muzeja Dositeja i Vuka na Dorćolu, a nakon toga, gostima je ostavljeno dovoljno slobodnog vremena da sami istraže Beograd, na Vespi ili bez nje.  Centralni deo skupa se odigrao na Adi Ciganliji. Dok su se Vespe šepurile na travnjaku i dičile nalepnicama, svedočanstvima putovanja sa svojim vlasnicima, baštom kafića su odjekivali mnogi jezici, što ne treba da čudi, jer su Vespaši pristigli iz Italije, Grčke, Slovenije, Poljske, Rumunije, Bugarske, Makedonije, Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Mađarske i Poljske, dok je najduži put prevalio gost iz Velike Britanije. Najveštiji dobrovoljci su učestvovali i u takmičenju u kome je cilj preći zadatu putanju najsporije, bez spuštanja noge na tlo. Iako ispit sporosti na prvu loptu ne zvuči zanimljivo, trke su bile vrlo napete i uzbudljive, a u njima su podjednako uživali i pobednik i poraženi. Na trci je učestvovala i najstarija Vespa na skupu, Faro Basso iz 1952. godine, sa čika Miletom za upravljačem.

Posle dodele plaketa, Vespaši su se vratili u svoje smeštaje, na pripreme za žurku zatvaranja, održanu u Dvorištancu u Savamali. Zvanični kraj skupa je nastupio u nedelju u podne, kada je počeo ispraćaj gostiju, ali verujemo da je makar jedan od njih odlučio da za volanom svoje Vespe na dva mala točka i dalje uživa u čarima Beograda.

Autor teksta: Đorđe Sugaris
Autor fotografija: Miloš Nikodijević