Iako svačiji ukus meandrira i razvija se tokom celog života, automobili kojih se sećamo kao deca zauvek imaju posebno mesto u našim srcima. Za Borisa, to je bio BMW E21 i to crveni 315. Kada ga je njegov otac kupio novog 1983. godine i dovezao u Pljevlje, gradić od 25.000 stanovnika, taj 315 bio je prava atrakcija. Tada petogodišnjak, Boris je ostao opčinjen ovim BMW-om, a tačno trideset pet godina kasnije, u jednoj od svojih prvih vožnji, Boris je pred Milošev i Nikolin objektiv dovezao Trojku kakvu je njegov otac vozio.

„Naš automobil je bio proizveden januara 1983.“ počeo je Boris „Ja sam njemu ušao u trag i saznao da je 2009. poslednji put registrovan i da je tada izgleda završio.“ Ipak, u potrazi za automobilom svog oca, Boris je naišao na sledeću najbližu priliku. Bio je to 315 iz marta 1983. u istoj boji, kako spolja tako i iznutra: „I kao baza je bio pristojan, ali sam hteo da ga napravim da bude u izvornom stanju, bez ikakvih prepravki i budženja.“ Prvi korak je podrazumevao da se ovaj BMW rasturi do gole školjke, što je Boris radio sam: „To je podrazumevalo da se svaki šraf popiše, stavi u kesicu i označi gde stoji, a onda smo sve radili od nule.“ Umesto planiranih šest meseci, limarski radovi su trajali dve i po godine, ali je karoserija dovedena do savršenstva, što je bilo jedino merilo kvaliteta. Samo sklapanje je trajalo od oktobra prošle godine do sada, a uz Borisa, na automobilu su radila dva čoveka — Tokac iz Kragujevca i Zoran iz Šapca.

Osim školjke, bloka i glave motora i menjača, ostatak automobila je praktično nov. Ovaj hrabri poduhvat Borisa je koštao najviše vremena, jer je bilo izuzetno teško naći sve potrebne delove u nekorišćenom stanju, a najveći problem su predstavljali oni koje ni BMW više nema u svojim magacinima. Karburator je bio jedan od njih, kao i presvlake sedišta u boji pergamenta: „Vozačevo se pojavilo u Engleskoj, a suvozačevo u Americi. Delovi za njega su stizali sa svih strana sveta.“ Posebno je zanimljiv način na koji je Boris našao četvorokraki volan, još jedan deo kog nema u katalogu. Naime, on je na eBay našao volan koji se vozio tek desetak dana, jer je ranih osamdesetih skinut, zamenjen sportskim trokrakim, upakovan i odložen.

Tokom restauracije, Boris ni u jednom trenutku nije odstupao od fabričkog izgleda 315, što znači da ovaj automobil nema aluminijumske felne, trokraki volan, desni retrovizor, te veći deo ukrasnog hroma uključujući i detalje koje skrivaju šrafove na branicima. Kada su svi potrebni delovi cinkovani, vodilo se posebno računa o tome da li je u pitanju beli ili žuti cink, a celo podvozje je rađeno sa posebnom brigom, te Borisov automobil i gledan odozdo izgleda kao da je tek izašao iz fabrike. Utisku vremenske kapsule doprinosi činjenica da je i cela instrument tabla takođe nova i njen sat broji tek oko 160 pređenih kilometara. Od većih poduhvata, Boris planira put u Pljevlje, a BMW će biti spreman za povremene vožnje po idealnom vremenu, dok će period od oktobra do marta provoditi u garaži i pod ciradom.

Na kraju, Boris je naglasio da je ono što njegov BMW 315 čini dragocenim nije ni snaga motora, ni količina truda, novca i vremena uložena u njegov preporod, već  pre svega njegova emotivna vrednost: „Svi me pitaju što nije kupljen 323i, ali sam ovaj automobil radio za svoju dušu, bez namere da se ikada prodaje. Sredio sam ga kao uspomenu na detinjstvo, na jednu državu i na činjenicu da je niža srednja klasa što smo mi tada bili uz malo napora 1983. godine mogla kupiti nov BMW.“

Autor teksta: Đorđe Sugaris
Autori fotografija: Nikola Stojanović i Miloš Nikodijević