Potpunu tišinu topčiderske pruge, na trenutke prekidanu cvrkutom ptica, najednom je razbilo brundanje koje je postepeno postajalo glasnije. Ipak, zvuk nije dopirao sa šina. Kroz olistalu šumu, približavala nam se jedna bela Buba, a već sam zvuk njenog motora nas je ubedio da je ona pažena i održavana sa puno ljubavi. Širok osmeh i čvrst stisak ruke još jednom su nam potvrdili ono što smo oduvek znali — vozači Bube su posebno otvoreni i druželjubivi. Ljubaznošću železničara sa stanice Topčider, Buba se našla pred ovom skromnom zgradom bogate istorije. Iako se Buba sijala, Nebojša ju je ipak prebrisao još jednom, za svaki slučaj. U dubokom hladu, na samo nekoliko metara od mesta gde su vladare iz dinastija Obrenović i Karađorđević čekali kraljevski vozovi, a Tito ulazio u svoj čuveni Plavi, Nebojša i ja smo razgovarali o njegovoj Bubi koja je Milošu pozirala pod vedrim nebom i jarkim letnjim suncem.

U uglu stare fotografije, sakrivene od snega, jedna do druge stajale su dve bele Bube: „Ova desno je trebalo da bude moja, a ova leva je bila još bolja“, reče Nebojša. Buba koja nikada nije došla u njegove ruke pripadala je komšinici iz zgrade. Ona je sa svojim mužem njom putovala retko, jednom godišnje na Kosmaj, te je Buba prešla svega 25.000 km. Ipak, posle muževljeve smrti, Buba je pod pritiskom rodbine ipak izmakla Nebojši, koga je vest sačekala po vraćanju iz vojske. „Tada sam se zarekao da ču imati isti auto u istoj boji!“, objasnio je Nebojša početak puta koji ga je odveo do njegovog automobila.

Pre deset godina, san mu se i ostvario. Nemačka Buba 1200 Standard, Sparkäfer, iz 1971. godine, kupljena je nova i od tada je brižno održavana, a njen prvi vlasnik ju je neizmerno voleo, te su pregovori bili vrlo napeti i neizvesni do same primopredaje. Srećom, ona je uspešno izvršena, zajedno sa kompletom kataloga, reklamnog materijala i ličnom servisnom knjigom. Nebojša je sledećih pet godina proveo u vožnji svoje Bube, nakon čega je započeta restauracija koju je vodio Miladin Radovanović Dika, čuveni Volkswagen majstor iz Mladenovca. Bela Buba se vratila u komšiluk, a Nebojša je otkrio da je između nesuđene Bube i one za čijim je volanom i danas stajala još jedna — njih dve su delila samo dva broja šasije!

„Iako je u kupljena kao bazna, moja Buba je uvek spremna za kampovanje — tu su šator i roštilj!“, počeo je Nebojša o onome što svaku Bubu čini jedinstvenom. Polica ispod table je bila dodatna oprema koju je naknadno nabavio, dok je jedan od mernih instrumenata došao sa starog humidora. Pored originalne vaze, nalazila se još jedna, keramička. Pretinac za rukavice krasi i AMSJ značka, a uz nju, tu je i Volkswagenova potvrda o pređenih 100.000 km. Spolja, na poklopcu motora, nalazi se grb austrijskog auto-kluba, a ispod zadnjeg branika, crveno crni gromobran: „Njega sam ja farbao kad sam ga uzeo, jer je grom bio beo, a ovako izgleda mnogo bolje.“ Čepove za ventile guma Nebojša je pravio od kockica za jamb, a iako gotovo neprimetan, taj detalj daje mnogo karaktera točkovima sa originalnim ratkapnama. Na bočnom staklu, uz mnoštvo nalepnica sa skupova, izdvaja se ona jugoslovenskog Camel Trophy tima, slučajno pronađena na Kalenić pijaci. Dva najzanimljivija aksesoara na Bubi nalazila su se napred — kačket je došao iz Kalifornije i bio je namenjen jednoj beogradskoj Bubi, dok je štitnik od kamenja i komaraca iz pedesetih godina Nebojša pronašao u Subotici: „Bio je neverovatno prljav, ali sam ga pažljivo, malo po malo, čistio domaćim sapunom. Kockice su se negde isprale, ali mu to daje posebnu patinu.“

Praćeni pozdravima topčiderskih železničara oduševljenih Nebojšinom Bubom, osveženjem od novih automobila fotografisanih pred stanicom, napustili smo mesto gde je davne 1888. godine udaren temelj za prugu Beograd-Niš. Kratka vožnja Bubom vratila me je u detinjstvo na nekoliko minuta, te nisam ni primetio prelazak iz mirnih ulica Topčidera u gradsku gužvu. Našem kratkom putovanju ubrzo je došao kraj, a kako se Nebojša odaljavao, zvuk Bubinog motora koji se izdvajao među stotinama drugih, postajao je sve tiši. Nebojša i Buba su krenuli put garaže, do sledećeg sunčanog dana u kom nema mesta žurbi.

Autor teksta: Đorđe Sugaris
Autor fotografija: Miloš Nikodijević