Gospodar drumova

1952-buick-roadmaster-beograd-gruja-autoslavia-cover

Odrastanje na zvezdarskim sokacima sredinom prošlog veka značilo je samo jedno; bez mnogo automobila na ulicama, deca su imala svu slobodu, ali da bi uživali u prizorima četvorotočkaša, klinci iz kraja su morali da se oslanjaju na bioskopsko platno. Kao jedan od tih klinaca, Gruja je gledajući američke filmove obećao sebi da će jednom imati pravu američku drumsku krstaricu. Mnogo godina kasnije, ta želja mu se ostvarila, a mi smo u njegovom rodnom kraju, pored zvezdarske opservatorije pričali o njegovoj velikoj želji i američkom snu, Buick Roadmasteru iz 1952. godine.

Kao mladi bokser, Gruja se u svojim dvadesetim godinama zajedno sa suprugom otisnuo u Kaliforniju, a tokom decenija koje je proveo na drugoj strani Atlantika, želja za pravom američkom limuzinom je tinjala i pravi trenutak da se ostvari. “Nikada nije kasno” počeo je Gruja, “ni ta Amerika za kojom svi čeznu, a ni moja želja koju sam držao za sebe u pozadini, dok ne budem familiju sredio. Kupio sam ga 2005. i hteo sam da ga restauriram da bude gotov za ćerkinu svadbu ovde. Ipak nisam uspeo, ali se sestrić prošle godine ženio, pa sam mu napravio iznenađenje.” Kako je Gruja rekao, jedino što je želeo bio je veliki američki automobil. Isprva, to je bio kabriolet, ali posle mnogo premišljanja i lomljenja, rekao je sebi da hoće Buick Roadmaster. Pre nego što je došao do Buicka, Gruja je imao i Ford Thunderbird iz 1964. godine, ali je i dalje tražio automobil koji je sebi obećao. Na kraju, u dogovoru sa suprugom, T-Bird je napustio garažu i radovi na Buicku su mogli da počnu: “Samo sam jednog dana rekao suprugi da idemo da gledamo nešto. Pitala me je šta i kako, i rekao sam joj da zna da dugo imam jednu želju, ali nisam mogao da je otkrivam. Nije se protivila svemu ovome i zahvaljujući njoj, izgurali smo sve ovo do kraja.”

“Skroz sam ga skinuo, ostala je samo šasija i ono što je moralo. Peskirao sam ga, specijalno zaštitio od korozije. Sve sam to uradio kod kuće, a farbanje kod majstora.” prisetio se Gruja početka restauracije, navevši da je na prvu prepreku naišao kod hroma. Naime, hrom ga je zadržao tri godine jer su delovi ostali kod grupe majstora iz Meksika, a ceo spor se završio na sudu: “Platio sam šerifa, ali sam sve dobio nazad. On ima preko 220 delova hroma, to sam brojao kada sam ih skidao sa njega. Posle je došao tapacirung, i to sam sklapao sam.” U višegodišnjem procesu restauracije, Gruji je cilj bio da zadrži auto u što originalnijem stanju, pa instalacija i dalje ima 6V, dok je uzorak za njegovu originalnu boju našao je na kaseti. Kao posebnu anegdotu, izdvojio je da procenitelj uopšte nije čuo miran rad velikog osmaka, a najveći izazov je, sasvim očekivano, bio vratiti sav hrom nazad na auto. Jedan od retkih dodataka fabričkoj opremi su takozvani brkovi na branicima, zvučna opomena da su ivičnjaci blizu.

Tokom svog boravka u Kaliforniji, Gruja je sa suprugom posećivao mnoge skupove. Roadmaster je tako dolazio sa njih dvoje u istim šarenim košuljama, a vraćao se sa mnogim nagradama, priznanjima i peharima. Tada,  Gruja je imao priliku da upozna Džeja Lenoa, a njegova supruga je dobila šal sa Elvisovim potpisom koji je od tada prebačen oko centralnog retrovizora. Međutim, da bi zaista opravdao ime svog automobila, Gruja je nakon svega odlučio da ga proveze putevima Evrope. Kada je svoj plan predočio kolegama iz kluba u Kaliforniji, dočekali su ga zaprepašćenje i neverica, ali od svog plana nije odustao: “Rekli su mi da sam lud, da će mi ga Italijani odneti i tako dalje. Ali, doterao sam ga brodom od Los Anđelesa do Đenove i tu sam ga vozio.” Ove godine, Gruja je zajedno sa suprugom njime išao do Ohrida, Bitolja, pa sve do Grčke i nazad, a zatim na hrvatsko primorje: “Da lupim u drvo, nije me iznenadio nigde, samo je za parking bilo teško. U vožnji je super, a gde god da se pojavim u centru sam pažnje, tako da je bilo dosta interesantnih situacija. Leži divno na putevima, jer tada ni u Americi oni nisu bili pravi i savršeni. Jeste da troši, ali zadovoljstvo sam ispunio, tako da sam prezadovoljan i nisam pogrešio što sam prešao na njega. Jednostavan je i masivan.” Dva najmlađa Grujina unuka bila su prisutna tokom cele restauracije, pa je njegova sledeća želja da Roadmaster ostane njima.

Dugačak gotovo pet i po metara, i tek nešto uži od krivudavih ulica Zvezdare, Roadmaster je smišljen da gospodari širokim američkim putevima. U kraju iz kog se Gruja upustio u životnu avanturu u potrazi za svojim snovima, Roadmaster je delovao još impozantnije. U tom zlatnom trenutku, on nije bio samo stari američki automobil, već ostvarenje sna dugog više decenija i to upravo na ulicama na kojim je on prvi put odsanjan. Vozeći ga uz zalazeće sunce, Gruja je kratko zaključio: “Sad ću osam banki i dugo sam tu želju držao za sebe, ali sada sam je ispunio u ovim godinama.”

Autor teksta: Đorđe Sugaris
Autor fotografija: Miloš Nikodijević

Pošaljite prvi komentar