Furgon iz inata

1974-citroen-2c-ak-400-fourgonnette-filip-cover

Za razliku od civilnih automobila, kombiji, furgoni i pikapi iz davnih vremena često ne dožive zasluženu penziju. Oni gotovo nikada nisu bili članovi porodice, već službene mašine koje su svakodnevno obavljale svoje teške poslove do samog kraja. Dotrajale i umorne, ove rage na točkovima menjane su novijim, svežijim i sposobnijim i padale su u zaborav. Zbog toga, danas je prava retkost videti ih kompletne, a kamoli u punom sjaju, kao davnih godina kada su prenosili svoje prve terete. Ipak, zahvaljujući Filipovoj ljubavi prema Spačeku, putovanjima i istrajnosti, jedan 2CV Furgon AK400 iz 1974. posle devet godina ponovo živi. Sa Filipom smo se našli u zemunskoj kraft pivari Kaš, na idealnoj lokaciji za njegov nesvakidašnji dostavni Citroën.

Žuti Spaček je bio porodični, a ovaj je bio priča o klincu koji je radio u Mekdonaldsu, zaradio pare i mislio da je bogat.” otvorio je Filip prvo poglavlje ove 2CV odiseje, otkrivši nam da je od zarađenog novca bez ikakvog cenkanja kupio automobil sa idejom da od njega napravi kampera. Ceo projekat je bio dosta obiman, budući da ovaj Spaček nije imao ni šasiju ni trapove, te je iz garaže na ruke prebačen na prikolicu: “Auto je iz CIMOS-a kupljen u Osijeku, uzela ga je neka putarska firma. Posle je u toku rata završio u Novom Sadu u veterinarskom zavodu, a ja sam ga kupio od jednog stolara iz Rumenke. Volim teretne automobile svakog proizvođača, jer ih ne viđaš često i pitaš se šta je preživeo, prevezao i prošao, a onda završi kod tebe.” Sasvim očekivano, Filip nije naišao na razumevanje porodice: “Mama me je odmah pitala šta će mi ovo, a deda ga je dva-tri puta prodavao. Motor je poklonio, a kada je došao red na ostatak, spasilo ga je sestrino plakanje.”

Kako je Filip priznao, od Spačeka nije želeo da odustane iz inata, onog pozitivnog koji na kraju daje velike rezultate: “Ovaj automobil je više bio moja životna borba i inat nego što sam ga zaista želeo. Jedina osoba koja je verovala da će se on srediti je moja bivša žena, a posle i Đura, drug koji je isto lud koliko i ja. Želeo sam da dokažem i mami i dedi i sestri i svima da on nije obično đubre, već će jednog dana biti auto. Nisam hteo da kupim gotov, hteo sam da uradim njega. Ja sam ga birao i želeo.” Godinama nakon kupovine, Filip je završio fakultet i od roditelja dobio novčanu pomoć koju je iskoristio kao generator, a kada se zaposlio, shvatio je da je konačno došlo vreme da se Spaček i završi. Posla se prihvatio Munja iz Lazarevca, a kroz godine, njihov odnos je izrastao u pravo prijateljstvo: “Ja sad za njega smatram da je on jedan od retkih iskrenih prijatelja koji se nekoliko puta stvarno dokazao. To više nije bila stvar para, ni auta, ni bilo čega, a on ga je radio iz meraka. Sređivanje do spremanja za farbe je trajalo godinu dana. Još par sitnica se rasteglo na još godinu, da li zbog toga što smo hteli još da se družimo ili jer se meni nisu davale pare za te sitnice. Auto je na kraju ofarbao Sova u Jagodini, još jedan od nas ludaka koji su se maksimalno potrudili oko ovog auta.”

Tehničke specifičnosti AK400 u odnosu na običnog Spačeka su duža šasija i drugačije ogibljenje zbog nosivosti od 400 kilograma, dok je model AK250 imao manju nosivost, a samim tim i manju kabinu iza vozača. Ta 1974. godina bila je prelazna za farove, a pošto su Filipu okrugli bili draži od četvrtastih, njegov Spaček nosi upravo okrugle. Još detalja po kojima se teretni 2CV razlikuje od civilnog jesu prednja klupa, te pozicija rezervne gume. Sa druge strane, iako je i ređi i veći, AK400 privlači manje pažnje od Filipovog žutog Spačeka, a i u vožnji se ponašaju potpuno drugačije zbog drugog prenosa. Prva vožnja je za Filipa bila posebna jer su mu kroz glavu prolazile sve rečenice koje je godinama slušao: “Ma šta će ti to?  Ma ne treba ti, to mnogo košta… Sve je to odzvanja, a ja ga vozim, i smejem se, i pevam!”

Iako je Spaček sada kompletno sređen, želja da on postane šator na točkovima i dalje tinja u Filipu. Poznajući ga, verujemo da će on i Spaček ubrzo obilaziti mnoge daleke puteve i prostranstva, te da će zajedno prenositi mnogo više od putnih torbi — priču o ljubavi, entuzijazmu i inatu.

Autor teksta: Đorđe Sugaris
Autor fotografija: Miloš Nikodijević

Pošaljite prvi komentar