Civilizovana Campagnola

fiat-campagnola-bz-1107-mica-beograd-cover

Bez obzira na to što je njena svetska premijera bila na Sajmu automobila u Beogradu 1974. godine, što su je vozile generacije vojnika i što je bila poslednji prevoz Josipa Broza Tita, Campagnola 1107 je danas deo istorije. U zaborav su je poslali problemi sa rđom, ali i bespoštedna eksploatacija u vojnom, a kasnije i civilnom životu. Ipak, jedna ovakva Campagnola prkosi svim stereotipima, pre svega zbog činjenice da izgleda kao da je tek napustila fabriku, ali i da je čuvenu SMB boju zamenila boja peska. Sa njenim vlasnikom Mićom smo se našli u podnožju Topčidera i kako nam je sam priznao, naterali smo ga da je prvi put od kraja restauracije provede kroz blato.

“Ovaj auto ima oznaku JD, i to je bivši JNA auto” počeo je Mića, “u pitanju je bila kooperacija sa Zastavom, ali je navodno samo sklapan u Kragujevcu. Vojska je imala oko dve i po hiljade komada i ovo je jedan od njih. Kupio sam ga u Subotici kao započet projekat koji sam ocenio kao dobru osnovu za rad. Znao sam da relativno lako mogu da je uradim, i za neku prvu restauraciju, ona mi je bila odlična.” Campagnola je kupljena 2010. godine i sledeće četiri godine je prolazila kroz restauraciju koju je Mića započeo sam i završio uz pomoć majstora: “Ceo auto sam sam rasturio, struju razvezao i izbacio motor, a mehaničar Mija je uradio motor i mehaniku. Nešto sam nalazio novo, nešto polovno, nešto iz vojnih priča, a ono što nisam mogao je dolazilo iz Italije.” Pre početka restauracije, Mića se naoružao svom potrebnom literaturom, što je istakao kao jako bitno budući da je automobil kupljen rasklopljen, sa velikim brojem delova u kutijama: “Kada nešto kupiš na taj način, tek kasnije vidiš šta ti sve fali i šta od delova zapravo imaš.”

Kako nam je rekao, interesovanje za ovaj laki terenac je počelo jednom fotografijom sa vojne parade 1985. godine na kojoj vojnici salutiraju iz jedne otvorene Campagnole: “Bio sam u auto jedinici u vojsci, ali nikad nisam imao priliku da je vozim. Bilo ih je jako malo, uglavnom su bili kamioni.” Kako je i njegova Campagnola služila u JNA, bila je ofarbana u SMB boju, pa je Mića kao posebno zanimljivu anegdotu sa samog početka restauracije izdvojio da limari nisu mogli da je skinu peskiranjem: “Pitali su me da li je to plastika, a onda su mi demonstrirali kako pištolj ne oštećuje boju. Na kraju je boja do golog lima skidana šmirglanjem, što je bilo i bolje jer pesak ima svojih mana — može da ostavi talase na limu ili se zavuče toliko da ga je nemoguće isterati, a posle skuplja vlagu i vrlo je kontraproduktivan.”

“Specifično kod nje je što sve unutra klapara, huči i buči. Diferencijal, pomoćna sedišta, sve se čuje, pa su tu i gume kramponke. Ja sam se nadao da je to ipak putnički automobil, ali je on stvarno pravi terenac.” uz smeh nam je pričao Mića o prvim utiscima vezanim za vožnju. Od završetka restauracije do danas, jedino što je susreo kao problem jeste bio pesak u karburatoru, ali se tokom brojnih vikend-vožnji po gradu pokazao kao jako pouzdan automobil, ali i poveliki potrošač. Ipak, sve njegove jedinstvene osobine, od zvukova koje pravi pa do benzina koji sagoreva čine Campagnolu šarmantnim limenim ljubimcem.

U svojoj kratkoj blatnjavoj avanturi, Mićina Campagnola se dokazala kao mnogo više od jednog penzionisanog vojnika, ali kako nam je on naglasio, u nju je lično uložio previše truda i živaca da bi za sada rizikovao zahtevniji odlazak van asfaltiranih puteva. Dok se ne to ne promeni, Mića će u svoju Campagnolu 1107 voziti tokom lepih sunčanih dana, uživajući u svim zvucima stare dobre italijanske mehanike.

Autor teksta: Đorđe Sugaris
Autor fotografija: Miloš Nikodijević

Pošaljite prvi komentar