Slobodan Penezić Krcun (1918-1964) bio je jedan od najistaknutijih funkcionera SFRJ i osoba od najvećeg poverenja Aleksandra Rankovića i samog Josipa Broza Tita. Krcun je još za vreme rata bio uključen u poslove unutrašnje bezbednosti, pa ne treba da čudi da je bio osnivač i prvi šef ozloglašene OZNA-e. Lično je uhapsio Dražu Mihajlovića i komandovao njegovim pogubljenjem, kao i obračunima sa reakcionističkim snagama i antijugoslovenskom emigracijom. Dok su se njegovi saborci bavili otvaranjem gradilišta, prijemom stranih delegacija i slikanjem za novine, Krcun je bio zadužen za mračnu stranu revolucije i obračune sa neistomišljenicima i protivnicima režima, pogotovo na teritoriji Srbije. Znao je za sebe da kaže da su mu ruke krvave do ramena i zbog toga je slovio za čoveka koga se svi plaše. Privatno nije bio glasna i agresivna osoba, ali je fanatično i bez izuzetaka sprovodio komunističku ideologiju.

Krajem pedesetih godina, Krcun je često dolazio u sukob sa Titom oko politike unutrašnje bezbednosti zemlje. Smatrao je da Tito ugrožava interese i namerno slabi uticaj Srbije u predsedništvu SFRJ kao i da namešta političke procese, eliminiše neistomišljenike, dopušta formiranje crvene buržoazije i napušta ideje narodnooslobodilačke borbe. Svedoci kažu da su vođene žuštre diskusije gde je poslednja reč bila Krcunova i da se Tito sve više plašio Penezića kako je vreme prolazilo. Situacija je došla dotle da su znali da polemišu i na javnim skupovima, a vrhunac je bio kada je Krcun od Tita tražio da se izgradi fabrika njegovom rodnom Užicu, čime bi se rešio problem nezaposlenosti. Tito je to odbio, a Krcun je odgovorio: “Ili ćemo dobiti kombinat ili idemo ponovo u šumu…“. Ubrzo posle te rečenice, u Sevojnu pored Užica je nikla valjaonica bakra.

Sukob Tita i Krcuna prekinut je 6. novembra 1964. godine kada je crni Oldsmobile F85 vojnih tablica VS 20-55 sleteo sa Ibarske magistrale kod mesta Šopići u blizini Lazarevca i udario velikom brzinom u drvo pored puta. U udesu su poginuli Krcunov vozač, Milorad Lomić, republički funkcioner Svetolik Lazarević Laza i sam Slobodan Penezić, koji je bio na suvozačkom mestu. U autu je bio i Ljubomir Mijatović koji je preživeo. Prema zvaničnoj verziji, do nesreće je došlo zbog neprilagođene brzine kada je vozilo u magli naletelo na blatnjav deo puta, zbog čega je vozač izgubio kontrolu nad automobilom, probio zaštitnu ogradu, sleteo sa puta i udario u drvo pri brzini od 130 km/h. Jugoslovenska javnost je bila veoma zatečena vešću o pogibiji prominentnog člana partije i u početku nije ni sumnjala u istinitost zvaničnog objašnjenja. Slika koju vidite je jedina slika sa lica mesta koja je dostupna, bar dok se ne otvore neki tajni arhivi.

Ipak, za one upućenije u političke igre u SFRJ, nije bilo sumnje da Krcunova smrt nije bila slučajna, a kako je vreme odmicalo, na površinu su počeli da isplivavaju zapanjujući detalji ovog udesa. Naime, Krcun je bio poznat kao čovek koji nije voleo da putuje sa velikom pratnjom i kome materijalne stvari nisu bile prioritetne. Zbog toga je bio veoma začuđen zbog čega su insistirali da za kobni put u Užice, koje se, ironično, tad zvalo Titovo Užice, uzme potpuno nov ’64. Oldsmobile F85 kad je već imao svoj službeni automobil. Priča se da je nekoliko puta odlagao odlazak jer je njegov regularni službeni automobil bio nedostupan, a iz opreza nije hteo da uzme novi Oldsmobile. Iskusni vozač Milorad Lomić, koji je u Krcunovoj službi bio dvadeset godina, takođe je bio veoma skeptičan prema iznenadnoj promeni vozila. Navodno, Lomić je odmah po polasku prijavio Krcunu da nešto ne valja sa automobilom, ali je Krcun insistirao da nastave put da ne bi zakasnili.

Kao što sam rekao, kobni automobil je bio Oldsmobile F85 Deluxe Sedan iz 1964. godine. Američki automobili su bili dominantni u flotama jugoslovenske administracije, policije i vojske tih godina, a Oldsmobile je uz Chevrolet bio jedan od najpopularnijih GM brendova u upotrebi. F85 serija je bila srednja klasa Oldsmobile ponude, formalna limuzina sa prostorom za šest putnika i jakim motorima. Ne postoji način da saznamo koji je motor bio ispod haube Krcunovog automobila, ali paleta je počinjala od 3,7 V6 motora (225 cid), preko 4,1 rednog šestaka (250 cid) i završavala se sa 5,4 V8 mašinom (330 cid). Znajući kakvi su automobili kupovani za državne potrebe tih godina, predpostavljamo da je taj Olds bio opremljen najjačim motorom, ali za sad nema nikakvih načina da to proverimo.

Nakon udesa, dešava se nekoliko čudnih stvari koje samo podgrevaju ili dokazuju teorije o tome da Krcunova pogibija nije bila slučajna. Naime, slupani automobil je odmah odnesen u garažu Ministarstva unutrašnjih poslova, gde ga je navodno pregledala grupa domaćih eksperata koji su utvrdili da je automobil imao fabričku grešku i loše montirane spone na prednjem vešanju. Ovo objašnjenje je momentalno izazvalo reakciju mehanički potkovane javnosti koja je ovo veštačenje dovela u pitanje i javno osporavala. Takođe su neki eksperti iznosili tvrdnje da su za udes krive loše poluosovine, što je tvrdnja koja takođe nema previše smisla.

Da bi se javnost smirila, u pomoć su pozvani stručnjaci iz General Motorsa, koji su se u roku od par dana odazvali pozivu i sleteli na beogradski aerodrom. S obzirom na to da je bivša Jugoslavija bila veoma veliki kupac svih američkih vozila, kao i da je pogibija tako visokog člana partije veoma bitan događaj, GM je bio više nego raspoložen da pomogne. Međutim, kada su eksperti iz Amerike došli u garažu ministarstva, čekalo ih je veoma čudno i neprijatno iznenađenje. Umesto koliko toliko čitavog ’64. Oldsmobila F85 naišli su na ogromnu hrpu delova razbacanih po garaži, odnosno, automobil rastavljen do poslednjeg šrafa! Prema priči, te delove je bilo teško identifikovati a nemoguće veštačiti, a navodno, stručnjaci nisu bili sigurni da li su to delovi jednog ili više automobila. Zabunjeni, eksperti iz General Motorsa su se vrlo brzo vratili kući neobavljenog posla, dok je javnosti samo saopšteno da su američki stručnjaci potvrdili nalaze domaćih kolega…

Verovatno bi Krcunova pobija ostala prihvaćena kao nesrećan slučaj da godinu dana kasnije, u Čikagu nije ubijen jedan od vodećih članova četničkog pokreta kome su otkazale kočnice na Cadillacu. Iza te likvidacije je stajala Služba državne bezbednosti a sve je veoma podsećalo na epizodu sa Ibarske magistrale. Pored toga, 1966. godine dolazi do velikog raskola u predsedništvu SFRJ, gde Josip Broz smenjuje Aleksandra Rankovića, što je momenat koji istoričari smatraju početkom unutrašnjih borbi i prvih znakova budućeg raspada zemlje. Sam Ranković, čija je Krcun bio desna ruka, posle njegove pogibije biva izrazito povučen i paranoičan, što indirektno pokazuje šta je prava priroda sporne nesreće.

Danas, pedeset godina nakog ovog udesa, niko od aktera ili nalogodavaca više nije živ, a istina je zakopana u tajnim arhivima koje verovatno nikad nećemo videti. Takođe, ni zemlja u kojoj su živeli i čiju su sudbinu krojili nije više među živima. Ostala je samo misterija o pogibiji i pravim motivima, kao i pesma koja se nekada tajno pevala u Užicu, Krcunovom rodnom kraju:

“Zlatibore šapni Tari
Da Krcuna ubi Stari…“

Tekst uz dozvolu autora kompletno preuzet sa www.autocaffe.net

Autor teksta: Vukašin Herbez
Fotografije: autowp.ru, oldcarmanualproject.com, flickr, wikipedia.org