Novi život omiljenog miša

fiat-500c-topolino-cabriolet-sabac-cover

Jedan od prvih oldtajmera-medijskih zvezda koji su zaokupili pažnju šire javnosti bio je Fiat 500C Topolino iz 1948. godine gospodina Dobrivoja Lazića iz Šapca. Maleni kabriolet krem boje i smeđih krila našao je put i do novinskih stupaca i do televizije, kako zbog svog šarma, tako i zbog svog jednako interesantnog vlasnika. Uz Nikolinu pomoć, sa Dobrivojem smo se našli u njegovoj garaži, mestu punom najrazličitijih starina, čije je centralno mesto na crvenom tepihu zauzimao Topolino.

“Pošto svi znaju da ja volim starinu, vlasnik mi ga je ponudio za cenu koja je bila malo jača. Zavoleo sam ga odmah iako je bio u lošem stanju.” uveo nas je Dobrivoje u prvo poglavlje priče o Topolinu, “To je bilo pre petnaest godina. On je desetak godina stajao kod mene, ali čim sam ga doterao, celog sam ga zaštitio jer je dosta propao. Ljudi su prolazili, gledali ga, a ja sam ga ljubomorno čuvao.” Godine su prolazile dok gospodin Dobrivoje nije konačno skupio sve resurse za početak zahtevnih i obimnih radova, a kako nam je objasnio, najvažniji i onaj koji mu je najviše nedostajao bio je vreme: “Kada sam otišao u penziju, sve je sazrelo, i psihički i fizički i materijalno.” Prvih mesec dana Dobrivoje je proveo u rastavljanju Topolina do poslednjeg šrafa. Prva faza je bila sređivanje amortizera i ručne kočnice, a malo po malo, na red je došla i šasija. Oko nje mu je pomogao stari kućni prijatelj, Ognjen Ždrakanović, a kasnije je ceo automobil otišao na peskiranje, posle čega je zaštićen po instrukcijama dugogodišnjeg radnika šabačke Zorke.

Deo po deo, puna tri meseca, Dobrivoje je sam pripremao Topolina za farbanje, a jednog dana, farbar ga je sam pronašao: “Kad je taj Žića iz Skupljena došao, on se bogznakako oduševio. Iako sam imao iza sebe preko trideset i pet kola prefarbanih i svu opremu, meni se dopala njegova odlučnost. To mi je bilo milo, a i tempo rada mi je malo dozlogrdio, pa smo oterali auto kod njega.” Enterijer je potom završen u pravoj koži i orahovini, nove gume su pristigle iz Italije, a mnoge detalje Dobrivoje je dobio zahvaljujući jednom Riječaninu kog, kako kaže, još uvek nije lično upoznao: “On se ponudio da mi kupi svu gumenu galanteriju, farove i štop svetla. I ja sam njemu posle nešto kupovao i nikada nije bilo slučaja da neko ide u Rijeku, a da mu nisam poslao rakiju i suve šljive.” Dobrivoje je poneke delove nabavljao iz Švajcarske, a kako kaže, Italijani od kojih je njegov prijatelj kupovao često su pravili probleme, jer cena gotovo nikad nije bila ista kao ona prvobitno ugovorena — nekada je znala da bude niža, ali mnogo češće bila je viša. U toku restauracije, Dobrivoje se držao originalnih rešenja, ali je zbog funkcionalnosti dodao ampermetar i merač temperature, kao i zvučne signale za žmigavce koji izlaze iz A stuba. Uz veliku pomoć mnogih prijatelja i dobrih sugrađana, automobil je sklopljen i došlo je vreme za prvu vožnju: “To je za mene bio veliki momenat. Obukao sam nov beli radnički kombinezon, ali nisam hteo prvi da ga vozim. Zato što sam bio sporedna karika u svemu ovome, dao sam Ivanu koji je sklopio motor i menjač da odveze prvi krug. Onda sam ga dao Lazi, još jednom mehaničaru, a treći krug sam napravio ja. Kada se pojavio, i sa leve i sa desne strane trotoara, svi su se okretali i gledali su šta to ide po šabačkoj ulici. Sada su me već i upoznali, ali tada su bili u čudu.”

Pored toga što je automobil bio završen, Dobrivoje je naišao na jednu veliku prepreku. Naime, zbog nedostatka dokumentacije automobil dugo nije mogao da bude registrovan. Ipak, posle nekoliko televizijskih gostovanja kod Mirka Alvirovića i članaka o ovoj obimnoj restauraciji, stvorila se povoljna klima da Topolino ipak dobije nove tablice. “Bila je jedna emisija, Mikrofon je vaš i pozvali su me da objasnim nešto u vezi sa Topolinom. U momentu kada sam seo u stolicu da pričam, telefon mi je zazvonio. Zvali su iz SUP-a da dođem po tablice, jer je auto registrovan. Ja sam se obezumio, otišao sam peške a bicikl sam ostavio, na milost i nemilost. Dali su mi tablice sa mojim inicijalima, LD — Lazić Dobrivoje. Ne znam da li je to bila nameštaljka, neki lep gest, ali znam da sam posle dve godine dobio tablice.” ispričao nam je Dobrivoje, zahvalivši se svima koji su u restauraciji i registraciji učestvovali. Od kada je dobio dozvolu za vožnju, Topolino tokom cele sezone učestvuje na skupovima, a Dobrivoje svoju policu puni peharima i priznanjima, mada ističe da mu je najmilije kada ga prolaznici na ulicama prate pogledom.

U godinama koliko je restauracija trajala, Dobrivoje je stekao i potvrdio mnoga prijateljstva, a vraćajući se sa Šabačke tvrđave, nije bilo prolaznika koji se sa osmehom na licu nisu okrenuli za ovim fantastičnim Topolinom. Osim što je postao svojevrsni ambasador Šapca, Dobrivojev Topolino je takođe dokaz da upornost i predanost donose velike rezultate, pa makar oni bili mali u automobilskim merama.

Autor teksta: Đorđe Sugaris
Autor fotografija: Miloš Nikodijević

Pošaljite prvi komentar