Nedeljno popodne, kada nismo na nekom skupu, tradicionalno provodimo pored železničke stanice Topčider, u istoimenoj kafani. Ovog puta pridružio nam se Peđa sa svojim Pontiacom, te smo zajedno očekivali dolazak Stefana i Vladimira, Citro-dvojca čije ste hidropneumatske lađe imali prilike da upoznate.

Par razmenjenih poruka tog jutra bilo je dovoljno da sa Vladom dogovorimo dugo očekivano druženje. Citroen 2CV AZAM se reskim brujanjem motora od 602 kubika kretao kroz Topčiderom probijene zrake tipično jesenjeg sunca.  Očekivano nedeljno popodne sedamdesetih, pomislili smo. No, Vlada nas je još koju godinu vratio u prošlost, iznevši podatak da je ovaj Spaček urađen po modelu AZAM (AZ-AMéliorée) iz 1965. godine.  „Hteo sam baš ovakvog Spačeka – AZAM je samo 1965. godine imao vrata koja se ne otvaraju kontra, bio je bez trećeg stakla u C stubu i migavce na istom mestu, bez onih na krilima“. Nakon što nas je upoznao sa specifičnostima ovog modela, dodao je i da je AZAM, zahvaljujući prvim tapaciranim sedištima preuzetim iz Amija 6, dodatnim ukrasima i obručima na branicima, najluksuzniji Spaček. Pomislivši da bi ta sintagma mogla biti oksimoron, Vlada nas je podsetio da su svi njegovi Citroeni – CX Prestige, GS Pallas i 2CV AZAM najbolje opremljene izvedbe svojih modela, a uporedio ih je na sledeći način: “Kada sednem u Spačeka posle CX-a, imam utisak kao da sam na motociklu koji se naginje na drugu stranu!“

Dogovorena tronedeljna restauracija Vladinog Spačeka trajala je dve godine, imajući u vidu tipične probleme prilikom ovakvog posla – nabavku delova, finansije i specifičnu percepciju dimenzije vremena koja je svojstvena ljubiteljima Citroena.  Zahvaljujući fantastičnom talentu Uroša i Davora iz Akluba, AZAM je pre mesec dana izašao na drum i od tad je redovno prevozno sredstvo Vlade i njegove porodice.

Porodica je i uticala na Vladin odnos prema Citroenu, a naročito Spačeku. „Moj otac je imao CIMOS Spačeka koga je kupio novog 1973. Njemu su se podsmevale kolege, jer su smatrale da je nedopustivo da arhitekta vozi Spačeka, a mene su zafrkavali drugari u školi. Pre nekoliko godina, odlučio sam da ocu za 75. rođendan poklonim Spačeka. Ipak, on se odlučio za Reno 5, a ja sam tog 2CV Dolly uzeo za sebe. Dolly se još uvek vozi, jer je od nje preuzeta šasija i motor, a odelo je AZAM“, otkrio je Vlada specifičnost ovog Spačeka, istakavši da ga smatra idealnim spojem starog i novog. Kad smo kod odela, kombinacija izabranih boja nam je interesantno obrazložena: „Svetla boja lepo stari, ne matira već dobije lepu, ravnomernu patinu. Kada biste crno belu fotografiju ovog Spačeka retuširali uz malo bordo boje, dobili biste ono što vidite sad“.

„Kad ćeš da me voziš u fijakeru?“ je pitanje koje ovih mesec dana Vladin otac njemu postavlja, uz čestu misao da „Spačeka ne može i ne treba svako da razume“. Mi smo ove nedeljne večeri, gledajući kako se sa starog Košutnjaka Vlada udaljava reskim brujanjem fijakera, razumeli sve.

Autor teksta: Filip Žarković
Autor fotografija: Miloš Nikodijević