U Topčiderskom parku, pred Konakom kneza Miloša, čekali smo dolazak automobila koji je svojim godinama stajao na pola puta između današnjice i 1835. godine kada je konak izgrađen. Bio je to Ford A Convertible Sedan iz 1928. godine, drugi oldtajmer našeg starog prijatelja Miloša. Nakon višegodišnje temeljne restauracije Opel Olympije, Miloš je napravio kratak odmor, a zatim prionuo na nov projekat. Do odluke da to bude automobil iz perioda pre Drugog svetskog rata došlo je na skupovima na kojima su gostovale kolege iz Mađarske, zajedno sa svojim automobilima drvenih točkova: „Uvek sam ih gledao sa čežnjom. Tada mi se javila ideja da je to oldtajmer i da ću jednog dana pokušati da ga imam.“

„Internet, internet, internet… Gledanje, traženje…“ u nekoliko reči je Miloš sažeo period koji je prethodio sudbonosnoj nabavci. „Tražio sam model koji je lak za restauraciju, koji ima delove i koje možeš da nabaviš, jer sam sa Olympiom imao problema.“ objasnio je, dodavši da su zahtevi sveli izbor na Ford T i A „T je bio jeftiniji i uklapao se u moju ideju jer ima drvene točkove, ali istraživanjem saznaš da je to ipak paradni auto. Mala snaga, drveni točkovi… Potrebno je specijalno održavanje, pa vlaga…“ Zbog toga, Miloš se okrenuo Fordu A i to kabrioletu sa četvora vrata. Posle nešto duže potrage za tom relativno retkom izvedbom i pobede na jednoj licitaciji, situacija se neplanirano zakomplikovala: „Kada je posao trebalo da se završi, prodavac je odjednom odustao i mnogo mu hvala na tome, jer sam tek posle sagledao koliko je taj automobil bio loš.“ Oko šest meseci kasnije, pojavio se još jedan, potpuno neugledan, sa svim hromiranim delovima ofarbanim u zlatno, bez krova i sa izbledelom bojom. Kao automobilu kome je potrebna restauracija, cena je bila pristupačna, a Miloš je detaljno pregledajući fotografije u njemu prepoznao dobru osnovu i licitirao. Pobedivši na aukciji, kupio je i sve delove koji će mu biti potrebni: „Da ne bih rizikovao, naručio sam sve što mi je trebalo: masku, mehanizam i platno za krov i mnogo drugih delova. Napravio sam jednu prilično kompletnu narudžbinu i kada je automobil došao, zafalio je samo jedan deo koji nisam uspeo da vidim na fotografijama — zadnja ručna kočnica“

Automobil je putovao od februara do kraja avgusta i to dužim putem. Naime, pošto se automobil nalazio na zapadnoj obali američkog kontinenta, brod je plovio preko Kine i stigao u Kopar, odakle je vozom u kontejneru stigao u Beograd. Restauracija je završena u rekordnom roku: „Neke sitne prepravke limarije su bile više moj hir nego pitanje potrebe, ali je sve na kraju urađeno kako treba. Pošto nema krova, površina za farbanje je bila mala, a kako sam imao sve spremne delove, niko nikoga nije morao da čeka. U novembru je već došao u garažu, gde smo ga otac i ja sklopili i sredinom februara smo ga već vozili. Sa te strane, on je milina, delovi su dostupni do poslednjeg šrafa i ni sa jednim delom nismo imali problem da ih upasujemo iako su delovi bili postprodukcija.“ Ipak, Miloš je priznao da sa krovom nije sve išlo po planu: „Uputstvo je bilo detaljno, ali mnogo komplikovano i sa dosta stručnih izraza koji nisu imali adekvatan prevod. U jednom trenutku, nešto nismo uradili kako treba i na jednom mestu je virilo parče konstrukcije. Upoređujući po internetu, negde sam viđao da je pokriveno, negde ne i nismo znali šta je ispravno. Ostavili smo ga tako nekoliko dana, ali jednom kada sam rano ujutru došao u garažu, dočekali su me otac i rasturen krov. Kazao mi je: ‘Nisam mogao da spavam cele noći, ono da gledam ceo život — nema šanse! Ima da ga napravimo kako treba, ili nećemo da ga pravimo!’ Prvo smo se posvađali, ali kada je posle nekoliko dana posao ponovo bio gotov, izljubio sam ga i izvinio mu se. Da nije bilo njega, ne znam kada, kako i da li bih sve ovo završio.“

Iako tako ne izgleda na prvi pogled, lista dodatne opreme je bila prilično dugačka. Na njoj su se nalazili dupli farovi, ukrašena bočna stakla, desni retrovizor, kao i onaj na pomoćnom točku, koji je i sam bio jedno od tri moguća rešenja: nazad, sa leve i desne strane, kao i verzija sa dva rezervna točka, na oba blatobrana. Iznutra, Miloš je prebegao improvizaciji, prvenstveno iz estetskih razloga: „Našao sam kožu ispod nekoliko tapacirunga, ali je nisam vraćao u originalan izgled. Prvu verziju jesam uradio po uzoru na original, ali je mnogo prosto izgledala, zato sam je preradio po svom ukusu. Za nekoliko godina očekujem da dobije patinu i onda će sve da dođe na svoje mesto.“ U tom jednostavnom, ali veoma prijatnom enterijeru, vožnja je pravo uživanje, iako se Ford polako bliži stotoj: „Nije uopšte nezgodan za vožnju, sasvim je pristojan auto. Daleko je od limuzine, ali sasvim pristojno podnosi i otvoren put i uspone.“ Kao jedinu manu, Miloš je naveo činjenicu da osim putnog kovčega kog je sam napravio i pregrada ispod sedišta, Ford nema nikakav prtljažni prostor.

Ono u šta smo se i ovog puta uverili, a Miloš samo potvrdio je da Ford prosto ne može proći nezapaženo. Od dece koja su prvi put videla toliko star automobil, do prolaznika koji se nekog možda i sećaju, nije postojala osoba koja u šetnji parkom nije izdvojila makar minut da zaviri ispod točka ili preko vrata. Miloš je to izdvojio kao jedno od najlepših priznanja za sav trud i vreme uloženo u automobil. Sivi oblaci koji su se polako nadvijali nad konakom i starim platanom označili su kraj našeg druženja, makar do sledećeg beogradskog skupa na kom će ovaj Ford Model A ponovo biti jedna od zvezda.

Autor teksta: Đorđe Sugaris
Autor fotografija: Miloš Nikodijević