Privrženost određenoj državi, periodu, brendu ili tipu automobila često nas vraća u detinjstvo, kada nam je prvi automobil pokazao da je lepši, udobniji i drugačiji od drugih. Detinje uspomene uvek nađu način da ožive, a za nekoga one postanu i životni poziv: „Uvek sam voleo kola, ali i da saznam kako nešto radi, nevezano za automobile. Već sa petnaest godina sam krenuo da radim u servisu, a i upisao sam školu za to. Otac mi je bio mehaničar, deda je vozio motor, a drugi deda je bio stolar, tako da sam uvek voleo zanate i da pravim i stvaram nešto.“ Uvek okružen automobilima, Neša ih je još kao dete zavoleo, ali jedan poseban automobil je odredio njegov ukus.

„Otac je imao Cortinu, i uz nju sam zavoleo Ford. Bilo je tu mnogo drugih automobila, ali nijedan nije ostavio utisak na mene kao ta Cortina.“ Kroz porodicu su prolazili mnogi četvorotočkaši, a Neša se setio razočaranja kada je otac posle Cortine kupio Audi 80. Svojim Coke Bottle profilom, Cortina je utabala put ka daljem istraživanju i produbljavanju ljubavi prema Fordu, te kupovini prvog Taunusa kog i dan-danas vozi: „Moj prvi auto je bio Ford Taunus kog i dalje imam i kojim sam do sad prešao 350.000 kilometara. A iako je od Cortine počelo, san mi je uvek bio Taunus TC1 Fastback.“ Dugogodišnja potraga ga je dovela do primerka iz 1973. godine kom je bilo potrebno mnogo rada, te je uz sva znanja koja je do tada posedovao, Neša u međuvremenu naučio i ponešto o limarskim radovima i farbanju.

Naime, nezadovoljan do tada obavljenim poslom, Neša je na sebe preuzeo radove na limariji, a potom i farbanje, dva zanata koja je i kasnije usavršavao. Konačan rezultat je bio crni Taunus Fastback sa širokim BWA felnama koje mu daju preteći izgled karakterističan za period. Ipak, njegov prvobitni cilj nije bio da napravi drumskog ratnika, već je crna izabrana iz estetskih razloga: „Crna je izabrana jer on ima dosta hromiranih delova, pa sam mislio da će to da ih istakne. A lobanje u enterijeru sam ostavio jer su izgledale prilično dobro na limenoj tabli. Nekome se sviđa, nekome ne, ali da sam imao tablu koja je bila dobra, onda bih je ostavio fabričkom stanju. A ovako, pošto sam morao da radim nešto sa njom, uneo sam svoj pečat.“ Hromirani delovi još uvek nisu stigli na red, te će crni Taunus sa širokim BWA felnama još neko vreme biti poput ogoljenog evropskog muscle car trkača.

Taunus je premijernu vožnju imao ovog proleća i vožen je do Novog Sada, a ona je prošla tačno onako kako je Neša i očekivao, što je najviše rezultat dvadesetogodišnjeg iskustva, te vožnje mnogih Fordova: „Nisam razočaran, ali nema ni nekog preteranog oduševljenja. Sve u svemu sam zadovoljan.“ Iako njegov Taunus ima snagu koja odgovara njegovom izgledu, Neša ipak naglašava da ne želi da ga vozi u crvenom, jer je to pre svega automobil star skoro pola veka, a zatim i nešto što je dugo želeo i na čemu je sam godinama radio. Zbog toga, Neši i njegovom Fastbacku najviše pristaju mirne vožnje bez ikakvog pritiska.

Neša je deo svoje ljubav prema automobilima preneo i na sina, sa kojim već godinama posećuje skupove oldtajmera. Za nekoliko godina, i on će zauzeti vozačevo mesto u crnom Fastbacku, a čak i ako ga automobili ne budu držali kroz ceo život, ovaj Taunus će za njega sigurno biti ono što je za Nešu bila očeva Cortina. Tako će stari dobri Plavi Ovali pridobiti još jednu generaciju, dokazujući da su kupei iz zlatnih godina automobilizma zaista večni.

Autor teksta: Đorđe Sugaris
Autor fotografija: Miloš Nikodijević