Zahvaljujući našem čitaocu Arseniju Todoroviću koji nam je poslao mnoštvo skeniranih priča iz slovenačkog Avto magazina, ovog puta sa vama delimo priču za koju smo sigurni da ćete joj lako pronaći paralele i u današnjem vremenu.

[separator type=“double“]

U sadašnjoj inflacionoj krizi sve više Ijudi želi da se odvoji od automobila. Benzin je preskup (i često dolazi do nestašice), delovi takode postaju sve skupiji kao i popravke, i vožnja, kao nekad, postaje stvar samo onih koji imaju dublji džep. Za automobiliste nastalo je vreme pesimizma i apatije.

Sve zavisi od ličnih kalkulacija porodičnog budžeta. Neko će se odreći nečeg drugog (na primer ostaviće cigarete) ali će zadržati automobil, s tim što će manje voziti. Ali pošto je stavka za automobil u porodičnom buđetu velika neki radikalno menjaju život i ostavIjaju automobil. U početku, za one koji bi išli do trafike kolima, to je vrlo teško. Mnogima je bicikl uspešno zamenio automobil, tamo gde tereni to omogućuju, a neki se služe i rolšuama. Posle mnogih godina navike na automobil, sada se koristi gradski prevoz. Tamo gde ne može drukčije, ide se pešice. Ljudi se manje voze a više pešače. To je i dobra strana današnje situacije sa cenama.

Ljudi bez automobila moraju imati više kondicije za kretanje od onih koji se nisu odrekli automobila. To naročito važi za one koji su kolima obavljali poslove. Koiima, za jedno pre podne, moglo se obaviti niz poslova ali bez automobila to je čitav problem. Promeni se i više tramvajskih ili autobuskih linija pa se opet ne uspeva da obavi onoliko poslova kao kada se imao automobil. To stvara nezadovoljstvo i Ijudi postaju pesimistični i apatični, ako tome dodamo opšti skok cena.

Rekli smo da se vraćamo vremenima od pre deset ili dvadeset godina kada je automobil zaista bio luksuz dok je doskora bio masovni proizvod. Sve veće žalbe na cene čine svoje. Ljudi se svesno odriču automobila i menjaju svoj zivot jer je u pitanju viša sila. A „sila Boga ne moli“, kako lepo kaže poslovica. Svetska kriza došla je i na naša vrata…

S obzirom da inflacija ne prestaje, mnogi se pitaju „pa dokle će to tako“! Svakako da će i to jednom biti prevladano ali sadašnja situacija ne uliva optimizam. Porastom cene Ijudi postaju deprimirani. To je kiasičan primer da ekonomika utiče na čovekovo psihološko stanje. Ljudi se međusobno jedaju, i sve ostaje na tome. Cene skaču, život se odvija dalje.

Kada su u pitanju automobili, tek sada se vidi koliko su nam oni vredni i šta znači živeti bez ili sa automobilom. Uzmimo na primer iznenadnu bolest ili povredu. Nekad smo časkom skoćili do lekara a sada smo upućeni na hitnu pomoć ili na taksi. Uzgred budi rečeno, taksi ostajo nezamenIjivi deo našeg života. Tako je jednom rečeno da više trudnica u Beogradu prevezu taksisti nego hitna pomoć. Izgleda da sa inflacijom taksi samo dobija na vrednosti.

I ranije, u vreme konjukture, mnogi nisu imali automobil jer su koristili taksi. Kad se izračuna komplikovano održavanje automobila, izgleda da će ponovo preovladati ova logika da je upotreba taksija jeftinija od posedovanja automobila. Naravno da su i cene taksija skočile ali on i dalje ostaje najjeftinije sredstvo prevoza, naročito u hitnim slučajevima.

Međutim, moramo postaviti pitanje da li je sve manje automobila na našim ulicama i drumovima? Odgovor, „od oka“, glasi da se ne oseća smanjenje gužve i veća prohodnost automobilskog saobraćaja. Ako su neki prodali automobil kupio ga je novi vozač. Ako se u principu vozi manje nego ranije, vozila ima kao na pretek. To je paradoksalna situacija u ovom trenutku. A šta će nam doneti budućnost, to malo ko zna.

Izvor: Avto magazin
Autor: Milorad Obadović dipl. psih