Kada smo pre nekoliko meseci zajedno sa Markom i njegovim Camarom tražili utočište od vetra u garaži na Novom Beogradu, nismo ni slutili da se na samo nekoliko metara od ovog budućeg klasika pretećeg izgleda nalazi jedna automobilska legenda sa dobro utemeljenim statusom. Ipak, ona nam se nije otkrila tada, već nedavno, ispred Mikser Housea, kada je pred žurku zagrevanja za Dolce Vita festival u Rovinju prvi put videla svetlost dana sa Ivanom, njenim novim vlasnikom. Kao izvršnog direktora Miksera, Ivana su situacija u kojoj se automobil nalazio i brojne obaveze sprečavale da nam ispriča njihovu zajedničku priču, ali smo u obostranoj nameri ipak uspeli.

Ivan nas je u garaži ostavio nasamo sa  ne preterano komunikativnim, ali vrlo fotogeničnim Mercedesom usput nam podelivši nekoliko njegovih tehničkih detalja. Fabriku je napustio 1975. godine, sa 2.3l četvorocilindričnim motorom: „U odnosu na prespore dizele tog doba, išao je kao raketa, sa maksimalnom brzinom od 170 km/h“. Do danas, motor je prešao 173.000 km, u šta je bilo veoma teško poverovati. Ova Minika je izgledala mnogo očuvanije, kako spolja, tako i iznutra, a sva vrata su joj se perfektno zatvarala, baš kao i ona na Miroslavljevom Mercedesu W123 o kom ste čitali pre nedelju dana. Interesantno, jedini znak godina i korišćenja se nalazio na suvozačevom sedištu, koje je bilo blago pohabano, ali i dalje čvrsto i udobno kao i jedva korišćena zadnja. Manevrisanje nije moglo biti lakše, jer su nam, bez obzira na njegove dimenzije, pomagali servo volan i izrazito pregledni prozori. Već posle prvog sedanja za njegov volan, i Miloš i ja smo zaključili da je upravljanje njime lakše nego kod trideset i više godina mlađih hečbekova.

Udobno ga smestivši na garažno mesto, zaputili smo se u Savamalu, u baštu Miksera, gde nam buka prolazećih kamiona i radnika na skelama zgrade Geozavoda nije smetala da od Ivana čujemo i ostatak priče. „Njegov prvi i jedini vlasnik bio je moj porodični prijatelj, pilot JAT-a, koji je svojevremeno u DC-10 redovno preletao Atlantik. On je preminuo pre šest meseci, u osamdeset drugoj godini, a kako je znao da volim oldtajmere, testamentom mi je ostavio svoj Mercedes. Posle sahrane, njegova udovica mi je dala ključeve i saopštila da je to bila njegova želja. Bilo je suza, priznajem.“, ispričao nam je Ivan, dodajući da će se automobil svakodnevno voziti i tako često krasiti drveni pod ispred Miksera.

Od kada je došao u Ivanove ruke, Mercedes je odmah prešao u fazu sređivanja. Zaštitio mu je ceo donji postroj i sredio sajtne i prednji vezni lim, koji je korozija malo načela. Uz farbanje daleke 1988. godine, kada je gospodin Jurista, njegov prethodni vlasnik, otišao u Štutgart po boju za automobil, to su jedine velike intervencije na ovoj Miniki. Uz to, u planu su i Barok felne, jer je ratkapne vrlo lako skinuti, a gradske ulice često ne praštaju lepotu starih automobila. Nije nam teško da poverujemo Ivanu kada kaže da jedva čeka da ga vozi za nekoliko dana, kada će ga ponovo registrovati.

Uz priču koju nam je Ivan ispričao, mogli smo samo da zaključimo jedno — svaki stari automobil za sobom nosi svoju jedinstvenu priču. Neke su komične, neke prosto neverovatne, ali ipak istinite. Ima i onih filmskih, a neke su toliko duge i živopisne, da mogu da se smeste u seriju. Ivanov deo sage tek počinje, i to toplim i dirljivim uvodom koji nas je potpuno oduševio. Nisu li baš takve priče uvek najlepše?

Autor teksta: Đorđe Sugaris
Autor fotografija: Miloš Nikodijević