Kalifornijski san

volkswagen-carmann-ghia-cabriolet-ivica-cover

Visoki potporni stubovi mosta na Adi uspešno su odmenili Los Anđeles, grad odakle je 2007. godine ovaj automobil došao u Beograd. Sivilo gole betonske konstrukcije umesto šarenih i kitnjastih kalifornijskih grafita razbijao je Ivičin VW Karmann Ghia iz 1961. u retko viđanoj metalik plavoj boji. Još od prvog skupa na kom smo ga videli, ovaj prelepi kabriolet nam je budio radoznalost, a sada smo konačno bili u prilici da u celosti čujemo njegovu životnu priču koju smo načeli nedavno u Pančevu. Na fotografisanje, Ivica je došao u plavoj majici za koju govori da je izgleda podsvesno bira kad god sedne za volan svog automobila i da ukućani i komšije tako uvek znaju kojim će automobilom izaći iz garaže.

Od kada se rodio, Ivica je bio vezan za Volkswagene, a ponajviše Bube: “Wagen je porodično nasleđe. Ja sam se maltene rodio u Bubi i uvek se sve vrtelo oko njih. A onda, 1982. godine, kod nas se pojavio žuti Karmann; neki fudbaler ga je vozio. Bio sam klinac kada sam video auto koji odskače od svih novih kockastih automobila. Tad sam ga prvi put video i zaljubio se i uvek kada sam pomišljao na automobil, to je bio on. Bilo je tu i jačih i lepših, ali mi je njegova linija i neprevaziđen zvuk boksera ostavio dubok trag.” Kako je Ivica rastao, tako su se Karmanni polako pojavljivali na oglasima. Tada još nije bio spreman za njegovu kupovinu, ali je iz čiste ljubavi prema njima ponekad odlazio makar da ih pogleda. “Dođem, pogledam, sednem i udahnem tu strast koju auto nosi i to me je držalo do sledećeg oglasa!” objasnio nam je Ivica kako je godinama svoju želju održavao jakom, sve do kupovine svog prvog Karmanna. To se dogodilo nekoliko godina kasnije, kada su oni postali sve ređi, a Ivica postao spreman da kupi automobil o kome je do tada sanjao: “Pojavio se jedan koji je bio u unakaženom stanju. Bukvalno je eksploatisan u surovim uslovima ove naše nemaštine. Bio je auto prve serije, ali je imao štop svetla od kamiona sa nekim nastavcima, odžacima i farovima koji čak nisu bili ni Fićini.” Kao radničko dete, Ivica je potpuno racionalno odbijao da ga kupi, ali ga je supruga Ana, umetnica, navela da sluša svoje srce: “Da li voliš to? Pa volim! Uzmi ga onda, i četrdeset godina da ga pravimo, napravićemo ga! Tako je sve i krenulo.” Kasnije, kao donatora, Ivica je pronašao još jednog iz 1960. godine, ali se sve promenilo jednim pozivom iz Los Anđelesa: “Drugar iz Amerike me je zvao rekavši mi da njegov prvi komšija ima isti onaj automobil koji volim, samo kabriolet. Čovek je prodavao automobil jer mu je žena na početku krize dobila otkaz. Nikad u životu nisam razmišljao o kabrioletu, tek su mi oni bili nedodirljivi, ali je automobil bio povoljan i kupio sam ga.”

Posle nekoliko meseci, automobil je u kontejneru iz Los Anđelesa stigao u Beograd. Od prvog dana, bio je na Zapadnoj obali i imao je samo jednog vlasnika, ali mu je bila potrebna restauracija: “Auto je bio u prvoj boji, Ruby Red mu je bila originalna boja. Nikad ništa na njemu nije rađeno, sve što sam sa njega skinuo bilo je original Volkswagenovo, nije bilo nikakvih zakrpa od koječega. Trideset godina je bio u garaži i bio je odlična osnova. Onda smo krenuli da ga rasklapamo i peskiramo, radimo limariju, kalajišemo…” Za sam prvi susret, Ivicu je vezivalo jedno stresno iskustvo: “Kada je stigao u Beograd, iz kontejnera je morao da bude izvađen viljuškarom jer je stajao na vrhu i majstor ga je probo kroz pod.” Ipak, oštećenje je u toku radova sanirano, a u međuvremenu, Ivica je rešio da dozna sve o svom Karmannu i kontaktirao Volkswagenov muzej od kog je pribavio njegovu krštenicu. U vrlo kratkom roku, od Volkswagena je dobio sertifikat sa svim relevantnim informacijama, od datuma kada je napravljen i isporučen, do informacija o boji i opremi. “Imao sam neverovatnu podršku VW muzeja” priznao nam je “Sve što sam zatražio sam dobio, čak su me i uputili na firme u Srbiji.” Pošto je enterijer bio bele boje, Ivica se odlučio za Gemini Blue, deo palete iz 1967. godine, boju viđanu na Porscheima, T3 i Karmann Ghiama, ali i Bubama.

Ivica je svoj automobil restaurirao godinama i sa velikom pažnjom: “Svaki originalni šraf je peskiran, pa je od veš mašine pravljen motor, pa su na njemu polirani, pa je onda cinkovan. Većina šrafova na njemu je originalna i zamenjeni su samo oni koji su baš morali i oni koji utiču na sigurnost.” “To nije zanimljivo, to je nenormalno”, uz smeh je Ana prokomentarisala njegovu opsesiju detaljima. U maju prošle godine, Karmann Ghia je završen i osim Fuchs felni, Nardi volana i još jednog detalja vizuelno u fabričkom je stanju: “Mnogo bi me usrećilo kada bi neko imao srednji retrovizor za njega, jer su mi i to u luci ukrali. Pravio se samo za jedno godište, 1961, i sada imam drugi, ali mi je želja da pronađem pravi. Njegov originalni radio sam kupio za dvesta dinara na buvljaku, novog i u kutiji.” Motor je još ranije dorađivan i sada ima 1.776 kubika i oko sto konjskih snaga: “Moj san je da napravim jedan originalni motor, ali pošto sam i dalje mlad, ovako mi sasvim odgovara. Lepo ide, lepo se čuje, lepo leži i sasvim mi odgovara”   Zbog promena zakona i odredbi od 2007. do danas, Ivica je prilikom pokušaja registracije upao u vrtlog birokratije, ali je uz pomoć Muzeja automobila u Beogradu iz njega uspešno isplivao i za malo više od godinu dana, prešao je oko 3.000 milja, odnosno oko 4.500 kilometara.

“Kad sednem u auto i upalim motor, proradi mi adrenalin i prosto ne primećujem ništa, samo motor, vetar i auto” opisao nam je Ivica ulazak u jedan novi svet koji počinje okretom ključa, onaj za kog se spremao od detinjstva “Kada nešto želiš trideset godina, kada nešto tinja u tebi i onda dosanjaš tu priču, to je osećaj koji ne može da se opiše.” Kao što je njegov otac Ivici usadio ljubav prema Bubama, tako je on već sada preneo porodičnu strast na svoja dva sina koji će kada stasaju za prve vožnje moći da biraju između dva legendarna Volkswagena — dedine Bube i tatinog Karmann Ghie. Uz Ivicu smo takođe proslavili šezdeseti rođendan Karmann Ghie koji je u julu 1955. godine premijerno predstavljen novinarima. Savršen spoj italijanskog dizajna i nemačke ručne izrade stvorio je ikonu čija će neprolazna lepota uvek naći svoje sanjare, baš kao i Ivicu kada ga je prvi put ugledao pred svojom zgradom.

Autor teksta: Đorđe Sugaris
Autor fotografija: Miloš Nikodijević

1 Komentar

Odgovorite