Kapitän na čelu flote

opel-kapitan-p2-miodrag-colic-cover

Ispunjeno Bubama i drugim starim Volkswagenima, avalsko izletište Šuplja stena je već na prvi pogled budilo asocijacije na Nemačku, a ni ovoga puta utisak nije bio nimalo drugačiji. Tamnoplavi Opel, najveći u svoje vreme, već je bio parkiran u hladu borova, a Dragan, osoba od poverenja dr Colića, dao nam je nekoliko informacija o ovom gotovo pet metara dugačkom divu sa početka šezdesetih godina: “Ovaj Kapitän je iz 1961. godine, ima 2,6l šestocilindrični motor sa 90 konja i menjač sa tri brzine iza volana. Zanimljivo je to što je instalacija i dalje na 6V, pa je automobil zadržao svoj duh, ali i slaba žuta svetla.”

Kasnije, u razgovoru sa čuvenim beogradskim doktorom, saznali smo nešto više o ovom Kapitänu, ali iz ličnog ugla. “Pre oko dvadeset godina, tokom devedesetih, prolazeći Krunskom, često sam posmatrao ovaj automobil kako stoji na ulici i ne pomera se. Auto mi se dopadao, ali mi nije zaista bio neophodan, posebno u to vreme.” otkrio nam je dr Colić sam početak priče koja ga vezuje za ovaj Opel, dodavši da je njegov tadašnji vlasnik odlučio da ga ne pomera jer se dešavalo da naprosto ne može da nađe parking mesto, a potrošnja je bila povelika. Posle godina zagledanja, odluka o kupovini je pala: “Na TV-u sam video reklamu za jednu banku u kojoj je jedan dekica između ostalog brisao neki plavi automobil u kom sam ja video Kapitäna. U tom trenutku, odlučio sam da će auto biti moj, a to se dogodilo već sutradan kada sam pronašao vlasnika i pogodio se sa njim za cenu.”

U tom trenutku, Kapitän je već počeo da korodira i zalazio u zapuštenost. Nekada sjajni hrom je dobio sloj patine, a plava boja karoserije potpuno je matirala od godina pod otvorenim nebom, kišom, snegom i suncem. Restauracija mu je bila preko potrebna, a nju je izveo jedan majstor starog kova: “Majstora Radeta sam upoznao sasvim slučajno na Dorćolu. Tada je vozio tek restauriranog Rekorda karavana. Prek kakav je bio, u početku je bio veoma rezervisan i nije pokazao veliko interesovanje za moj problem, iako je dobro znao o kom se automobilu radilo.” Ipak, kako je vreme prolazilo, Rade i dr Colić su se sve bolje slagali, a restauracija se odvijala po planu.

Tokom dugog i veoma zahtevnog procesa obnavljanja, dr Colić je imao puno poverenje u svog majstora, a on ga je bez izuzetaka opravdavao. Da bi Kapitän bio što bliži svom izvornom stanju, većina delova je reparirana i ponovo ugrađena, a potpuno su menjani samo oni kojima nije bilo spasa. U tome je dosta pomogao prethodni vlasnik koji je sačuvao većinu delova na automobilu, ali i Rade koji je kao i dr Colić bio perfekcionista sa zlatnim rukama i odličnim okom za detalje. Ipak, kao što se to često dešava sa starijim automobilima na beogradskim ulicama, nekim ukrasnim delovima nisu odoleli klinci iz komšiluka: “Krune na njegovim zadnjim krilima su nedostajale i njih sam na kraju morao da izradim u jednoj livnici, jer ih je bilo gotovo nemoguće nabaviti, a Opel ne proizvodi stare ukrasne delove.” objasnio nam je dr Colić, dodavši da ga i dalje muče još neki delovi, poput prednje maske i hromiranih oboda farova na kojima se, kao što nam je i Dragan ranije pomenuo, posle mnogo pokušaja poliranja i dalje vide tragovi udaraca.

U godinama koje su dolazile, dr Colić je sakupio još interesantnih oldtajmera, a među njima je stariji i ređi Kapitän P1, kog je pronašao zajedno sa svojim majstorom. Nažalost, ni Rade ni njegov dugogodišnji pomoćnik nisu stigli da prime tog Opela u svoju radionicu jer su obojica preminuli nedugo po završetku restauracije ovog Kapitäna. Kao svojevrstan mobilni spomenik, ovaj Opel Kapitän čuva sećanje na neka druga vremena, od onih kada je Opel ponosno nosio američke repove i hrom, a Beograd u svojim skrivenim radionicama imao stare majstore zlatnih ruku, do mladalačke radoznalosti koja je započela jednu lepu kolekciju.

Autor teksta: Đorđe Sugaris
Autor fotografija: Miloš Nikodijević

Pošaljite prvi komentar