Iz Rusije sa ljubavlju

lada-zhiguli-vaz-2103-goran-beograd-cover

Na nedavno održanom okupljanju članova i prijatelja kluba AMK Veteran Voždovac posebnu pažnju privukla nam je jedna tamnoplava Lada koja je ponosno stajala izložena ispred hotela Moskva branivši boje Rusije. Pomalo nepravedno, ali ipak iz razumljivih razloga, do sada nismo imali priliku da ispričamo priču nijednog automobila iz nekadašnjeg Sovjetskog Saveza, iako su oni bili nezaobilazan deo ovdašnjeg automobilskog nasleđa. Ove srede tu nepravdu ispravljamo uz Goranovu nedavno restauriranu Ladu 2106 iz 1979. godine.

Za Gorana, sve je počelo od jedne Lade 1500 Special koju je njegov otac dovezao iz Sovjetskog Saveza: “On je tamo otišao 1976. godine, dve godine je proveo tamo da bi stekao uslov da uveze auto, takva su bila vremena. Posle dve godine, doterao je Ladu Special, crvenu…u to vreme, tako nešto je bilo stvarno nešto posebno. Prvi auto u kući zaborava nema i to je bila jedna jako lepa uspomena.” Nakon što je Goranov otac preminuo, emocije i lepa sećanja na njega odveli su Gorana u potragu za automobilom koji će ponovo oživeti uspomene na detinjstvo i crvenu Specijalku.

Goran je Ladu tražio nekoliko godina, a pre dve je naišao na ovu, u vlasništvu jednog oficira u Zemunu. Bila je u procesu restauracije, ali je vlasnik u jednom trenutku odustao od daljeg sređivanja: “Sve je na njoj bilo originalno, limarski je samo imala dve male kocke na podu. Bila je ofarbana u belo, ali pošto se bavim farbanjem, odlučio sam da to promenim. Ja sam želeo crvenu, sin teget i to je bilo to. Napravili smo kompromis, teget Lada sa maskom od Specijalke.” Nakon dve godine restauracije, na Ladi ostaju još neki sitni detalji, poput ukrasnih lajsni na sajtnama i odbojnika na levom kraju zadnjeg branika. Delove je uglavnom bilo lako pronaći, a Goran je posebno izdvojio anegdotu vezanu za nabavku branika: “Na njoj su bili branici od 1500, ali su bili požuteli i tačkasti, previše da bi se izvukli. Otišao sam da tražim žabice u nekoj radnji za ruska vozila i tada sam izlistao šta mi sve još treba. Pitao sam prodavca šta misli o niklovanju branika, da bi me samo odveo u skladište gde je stajalo deset naređanih branika. Tako se odustalo od reparacije i kupio sam nove. Kod njega sam kupio i plastike branika, ali je imao samo jednu stranu. Prednja leva je kao zadnja desna, ali nije imao drugi par. Kupio sam četiri iste i još treba da napravim samo zadnju levu.”

U vožnji, Goran posebno ističe Ladinu krutost. Naime, Lade se sećao kao izuzetno udobnog automobila sa svakog drugog mesta, na kom je kao dete tonuo u sedište i plivao putevima. Ali, iz mesta vozača, svaka komanda je tvrda: “Teška je svuda, i na volanu i na kvačilu, ali kada sediš kao putnik, onda je odlična.” Druga stvar koju je Goran primetio je da je njeno pojavljivanje danas prava atrakcija, iako su Lade i dalje svakodnevni prizor na našim ulicama. Budući da ih nema kao nekad, a posebno u stanju koje privlači pažnju, reakcija uvek ima i sve su pozitivne.

Iza Goranove restauracije ne stoje samo uloženo vreme i trud, već sećanja i emocije koje su ga odvele upravo ka Ladi, automobilu koji je obeležio njegovo detinjstvo. Nekada suvozač, a danas vozač, Goran je ljubav preneo na sina, treću generaciju koja će odrastati u njenim udobnim sedištima, dok i sama ne stasa da sedne za njen dvokraki volan. Do tada, Lade možda i iščeznu sa ulica, ali Goranova Lada će biti tu da nas podseti da smo ove sovjetske automobile previše dugo uzimali zdravo za gotovo.

Autor teksta: Đorđe Sugaris
Autor fotografija: Miloš Nikodijević

Pošaljite prvi komentar