Biser propalog carstva
Biser propalog carstva
Vreme je neumoljivo čak i prema najvećim carstvima. Samo u svetu automobila, svedoci ovoj tvrdnji su stotine upokojenih, često i potpuno zaboravljenih imena. Za preko jednog veka koliko automobil kao izum postoji, loše poslovne odluke, spletovi nesrećnih okolnosti i drugi manje ili više objašnjivi činioci zatvarali su vrata fabrika i terali ih u slepe ulice istorije. Od svih velikih smrti kojima smo svedočili poslednjih godina, čini se da je najbolnija Lancijina. U susretu sa još jednim duhom iz njenog veličanstvenog opusa, ponovo smo se zapitali zašto je tako moralo da bude?
Šezdesete godine bile su zlatne za celu automobilsku industriju, ili makar one marke koje su uspele da prežive prvu deceniju posle Drugog svetskog rata. Ekonomske prilike u potpunosti su ugasile francuske mondenske automobile kao što su Delahaye, Delage i Bugatti, ali su Italijani srećom imali recept da održe duh uživanja u drumu. Ekskluzivni Ferrari je dobio svog arhirivala zahvaljujući svađi Enca i Feruča, viša srednja klasa uzavrele krvi stiskala je drvene volane Alfa Romea, a za sve drugo, tu je bio Fiat sa bezbroj nezavisnih karoserista. U takvoj klimi, Lancia je bila spona između aristokratske uzdržanosti jednog Maseratija i dostupnosti narodnih automobila. Tada još nezavisna, Lancia je donosila klasu, kulturu i inovacije u srednji stalež i kao takva, bila je možda i najvažniji italijanski brend tog doba.
Jedan od najsvetlijih primera ovog fenomena jesu Lancijini kupei koji su zahvaljujući svojoj inteligentnoj konstrukciji osvajali i relije i bulevare. Rodonačelnica sportskih uspeha, Fulvia je tako zasluženo ostala upisana u svetskoj automobilskoj istoriji, dok su njene veće rođake ipak bile primerenije metropolama i asfaltnim putevima. Pred nama je danas jedna Lancia Flavia Coupé Pininfarina iz 1967. godine, automobil koji je svoju prvu mladost proveo u Bordou, a drugu doživeo u Beogradu, gde ju je na restauraciju doveo njen treći vlasnik, kolekcionar automobila iz Pariza.
Kada ju je kupio 2018. godine, ova Lancia bila je tamnoplava sa crnim enterijerom. Obnova joj je bila preko potrebna, ali njen 1800 Iniezione motor još uvek je bio pun života. Prilikom odabira novog izgleda, njen vlasnik je konsultovao Lancijin katalog iz šezdesetih godina i zaključio da će njena Pininfarina karoserija dobiti originalnu srebrnu boju, a enterijer će biti presvučen u krem kožu. Nakon dve godine restauracije, Lancia je ponovo zasijala sjajem koji je imala i pre više od pola veka, te je spremna da se vrati u Pariz, u kolekciju odabranih dragulja evropske industrije.
Poput pronalaska zaboravljene ili nepoznate slike renesansnog majstora ili otkrivanja mozaika iz doba antičkog Rima, restauracija jedne Lancie je civilizacijski događaj. Svako ovakvo delo čuva od zaborava brend koji većina pamti po dugom i mučnom sumraku, bez labudove pesme i velikih poslednjih reči. Zato, svaka pojedinačna Lancia koja je spasena smrti i zaborava čini da se njenog grba i imena sećamo na svom vrhuncu i da doživimo vreme koje se nažalost nikada neće ponoviti.
Autor teksta: Đorđe Sugaris
Autor fotografija: Miloš Nikodijević
0 Comments