I deset godina po završetku Drugog svetskog rata, neprijateljstvo Nemaca i Engleza osećalo se u vazduhu, narod je i dalje gajio jasna sećanja na petogodišnje užase razaranja, zavijanje Meseršmita i odjeke bombi širom Evrope. Ta 1955. neće ostati zapamćena po predinfarktno napetim trkama i istorijskim uspesima (mada treba znati da je konkurencija bila izrazito tesna i da su se rekordi staza obarali maltene krug za krugom), već naprotiv, ostaće zapisana kao najsurovija, za neke najsramotnija, a svakako najtragičnija godina u istoriji automobilizma.

Kako je se približavao najočekivaniji događaj godine, prestižni Leman, uzbuđenje je sve više raslo. Nije bilo toliko bitno ko će da pobedi, dokle god to nije bio Mercedes, čiji bi trijumf na savezničkoj teritoriji bio nedopustiv. Jaguar je 1953. odneo prvu pobedu, dok je sledeće godine na najvišem postolju bio Ferrari. Nemci su za ovu trku pripremili 300SLR, dvosed pravljen na bazi F1 bolida za sezonu ’54/’55. Mercedes je, predvođen Englezom Stirlingom Mosom već odneo jednu pobedu u Breši na trci Mille Miglia, i Jaguar je bio odlučniji nego ikad da im se suprotstavi.

Mercedes je uz trkačke zvezde Huana Manuela Fanđa, Stirlinga Mosa i Džona Fiča angažovao 49-godišnjeg Francuza Pjera Leveka, najviše zbog svog neverovatnog entuzijazma koji je ispoljio kada je na Lemanu 1952. godine, bez obzira na to što je u timu imao drugog vozača, vozio 23 sata bez prekida. Nažalost nije uspeo da završi trku najverovatnije zbog promašene brzine u poslednjem satu. Sa druge strane, Jaguar je u svom timu imao Ivora Beba, Tonija Rolta, Dankana Hamiltona, i za ovu priču najvažnijeg Majka Hotorna, a perjanica njihovog trkačkog tima je bio Jaguar D-Type koji je debitovao godinu dana ranije. Hotorn je te godine oboleo od teške infekcije jedinog bubrega koji je imao, i živeo je i trkao se kao da ne postoji sutra, što u njegovom slučaju nije bilo daleko od istine. Takav životni stav, kao i nesvestice koje su bile jedna od pratećih pojava problema sa bubrezima mogli su biti uzrok nastupajuće tragedije.

Uzbuđenje i strasti kulminirale su 11. juna 1955. kada je označen početak trke. Mercedesov supertim bio je sastavljen od Fanđa i Mosa, dok su Jaguar predvodili Hotorn (pobednik Sebringa u okviru Briggs Cunningham tima) i Beb. U drugom 300SLR bili su Fič i Levek, a trku je počinjao Francuz. Kako su se na Lemanu uz najbrže istovremeno takmičili i sporiji automobili iz drugih kategorija, a i kako je bezbednost ostala nepromenjena od samog začetka trke u ranim dvadesetim godinama, kada je brzina od 100km/h bila vrtoglava, ali neverovatno mala naspram oko 300 km/h koliko su najbrži bolidi uspeli da razvijaju tridesetak godina kasnije, sudari su bili česti. Ali, nijedan sudar neće biti tragičan kao onaj koji niko nije mogao da predvidi. Na kraju 35. kruga, posle oko dva sata vožnje, na ulasku u pit, Hotorn je posle preticanja znatno sporijeg Austin Healeya 100 koga je vozio Lens Meklin iznenada naglo zakočio. To je uzrokovalo niz događaja, od kojih je prvi Meklinovo kočenje posle kog je izgubio kontrolu nad vozilom u koje je udario Levekov 300SLR, pod takvim uglom i pri tolikoj brzini da se kao raketa odbacio i poleteo pravo ka nezaštićenoj tribini.

Usled siline udarca, hauba i prednja osovina odvojili su se od automobila i u letu obezglavljivali ljude u publici koja se do tada tiskala ne bi li imala što bolji pogled na stazu, ali je sada mahnito bežala od automobila-ubice koji se, kako je bio napravljen od magnezijuma, ubrzo i zapalio. U naletu Mercedesa, kao i u požaru koji je usledio, život je izgubilo preko 80 ljudi, uključujući i samog Leveka koji je u nedostatku pojaseva katapultiran iz srebrne strele sa brojem 20. Meklin je čudom prošao samo sa manjim povredama. Fanđo, koji je tada vozio direktno iza Leveka, za dlaku je uspeo da izbegne sudar, čime je obim tragedije minimalno sužen. Da se prolaz ambulantnim kolima koja su odvozila žrtve ne bi otežao, trka je morala da bude nastavljena, ali tu su skandali tek počeli.

Nemci su Jaguaru uputili molbu da istupe iz trke, što su Englezi predvođeni menadžerom Loftijem Inglendom odbili te je Hotorn, uprkos nesreći koju je upravo izazvao nastavio trku, dok je Mercedes iz poštovanja prema Leveku i nesrećnim posetiocima, a na insistiranje bivšeg vojnog pilota Džona Fiča, povukao svoje vozače, uprkos tome što su držali prve dve pozicije. Kako je bilo i očekivano, Jaguar je odneo pobedu i mnogima ostavio gorak ukus u ustima, jer koliko god da Britanija nije želela da Nemci pokore Leman, nikome nije bio cilj da poraz izgleda ovako. Jedino poštovanje koje je Jaguar ukazao žrtvama je bio izostanak razuzdane proslave pobede, a rodbini poginulih i preživelim žrtvama će zauvek ostati u sećanju prolazak Jaguara sa Hotornom i Bebom u njemu, šampanjcem, lovorikom i trofejom.

Na drugom mestu bili su Piter Kolins i Pol Frer, vozači Aston Martina DB3S. Kolins je potom prešao u Mercedes, gde se sprijateljio sa Fičom, a kasnije u Ferarijev Formula 1 tim u kom je zajedno sa Hotornom oformio rivalstvo sa Luiđijem Musom.

Mercedes je odvozio poslednje dve trke u sklopu šampionata i odneo prvo mesto u klasi konstruktora zahvaljujući Mosu, Fiču i Kolinsu, što je srušilo Jaguar na treće mesto, tik iza Ferarija. Ta 1955. bila je poslednja godina postojanja Mercedesovog tima, koji se u svetlu događaja na Lemanu oprostio sa trkanjem u narednih 30 godina.

Hotornova beskrupuloznost se i kasnije ispoljavala, posebno u Formuli 1, kada je 1958. pobedio na trci u kojoj je poginuo Muso, pritom mu ne iskazavši poštovanje ako ne kao rivalu, onda bar kao pripadniku istog tima. Ista godina bila je fatalna i za Kolinsa koji je poginuo na Nirbergringu, što je snažno pogodilo Hotorna, koji je tek taj događaj izabrao kao povod za prekid karijere. Sudbina se na kraju poigrala sa njim, kada je iste godine poginuo na auto putu A3 kada je njegov Jaguar 3.4L Sedan udario pri neprimerenoj brzini u ni manje ni više nego Mercedes 300SL. Ostaće zabeležena i njegova izjava da nijedan švapski automobil ne može da ga pretekne. Ironično, njegovo ime se slavi tako što se Hotornov memorijalni trofej od 1959. godine dodeljuje najuspešnijem britanskom F1 vozaču.

Meklin je nastavio sa trkanjem i slupao još jedan Healey, u nesreći u kojoj su poginula dva vozača, posle čega se povukao iz trkanja i kasnije radio u Facel Vegi do propasti kompanije. Interesantan je podatak da je upravo Meklin pobedio 1952. godine na BDRC, godinu dana pre Hotorna. Njega je smatrao prijateljem do trenutka kada je u biografiji pročitao da je za Leman svu krivicu svalio baš na njega. Preminuo je 2002. godine u Kentu.

Džon Fič, duboko potresen smrću koja je harala trkama i čiji je neposredni svedok i sam bio, patentirao je Fičovu barijeru koja se i danas koristi, kao i druge proizvode koji spašavaju živote trkača sve do današnjice. Fič je 31. oktobra 2012. napustio je ovaj svet u 95. godini. Ostaće upamćen kao veliki džentlmen i vozač, legenda svog doba i veliki inovator u polju bezbednosti u sportu.