Menu & Search

Moćniji Crveni Rendžer

Moćniji Crveni Rendžer

Poput šumskih zveri, i oldtajmeri svoje zime najčešće provode ušuškani u svojevrsne pećine. U toplim garažama, izolovani od snega, soli i hladnoće, oni čekaju prve zrake sunca da ponovo izađu u divljinu. Zajedno sa njima, i mi smo usnuli zimskim snom, ali zahvaljujući prijateljima iz Crne Gore uvek spremnim za avanturu, proveli smo nekoliko snežnih dana uz dva Renaulta 4, Stanislava, Nemanju i Neba. Zavejane serpentine nisu sprečile trojicu putnika da u dve nezaustavljive Cokule stignu do Beograda, prkoseći rasprostranjenom mišljenju da oldtajmeri služe samo za vožnje po toplim i sunčanim danima. Za Nemanju i Stanislava, svako vreme je idealno za vožnju, čak i kada se čini da su uslovi nemogući. Polako, na tankim gumama i bez ikakvih pomagala osim grejanja, avanturisti su pristigli u Beograd, a tu priliku smo iskoristili da sa Stanislavom pričamo o drugoj mladosti njegovog Crvenog Moćnog Rendžera i još jednom zimskom putešestviju na kom bi mu pozavideli i vlasnici mnogo novijih, bezbednijih, bržih i udobnijih automobila.

„Vozio sam ga svakodnevno kao jedini auto koji mi je služio i kao daily i kao vikend auto i auto za putovanja, za stalno uživanje u vožnji“ uvodio nas je Stanislav u početak radova dok smo autoputem krstarili ka Novom Sadu. „On pruža više nego što većina ljudi može i da pretpostavi, pa i da vidi. Sam osećaj u vožnji je stvarno neopisiv. Dok se čovjek ne sjedini sa njim tokom putovanja i drugih avantura, ne može imati u potpunosti tu čast koju ja imam tokom cjelokupnog posedovanja i druženja sa njim.“ Pre odlaska na brod, Stanislav je sa majstorima dogovorio radove na autu, a Rendžer ga je dočekao sa osveženim motorom i servisiranim trapom.  Takođe, majstori su ispeglali sve bore i Reno je ponovo zasijao u novom sloju crvenog laka: „Limar je imao pune ruke posla zahvaljujući bezobrzirnim vozačima i čukanjima na parkinzima.“ Osim toga, Rendžer se sada estetski razlikuje od prvobitnog izgleda. Bočne lajsne i prednji rogovi sa haube su uklonjeni, tako da R4 sada estetski izgleda kao TL verzija naspram originalnog GTL izgleda. Tu su i nove felne koje je Stanislav dugo želeo i do kojih je došao tek posle godina traženja i uz adekvatnu cenu: „Došao sam u posjed original Dunlop felmi sa stare Petice koje su dolazile na jako slabo poznatu Jet verziju. Jako su rjetke i zbog toga meni imaju i najveću čar. Zbog toga su mu i najveći začin.“ Novi trokraki volan je došao na poklon od prijatelja Ognjena Đerića, a žute sijalice došle su od Nikole Stojanovića.

Putovanje Evropom nije zahtevalo posebne pripreme, a došlo je potpuno spontano: „S obzirom na to da sam oduvek imao povjerenja u pouzdanost mog auta, nije mi trebalo puno odvažnosti za takav put. Valjalo je napomenuti da sam njime išao dva-tri puta do Beograda. Iako je ta distanca mnogima vau, meni je to bilo sasvim normalno. Išlo se njime i do Hrvatske, Albanije, Bosne, svih tih komšijskih zemalja. A put po Evropi se desio spontano. Trebala mi je avantura, trebalo mi je nešto takvo upravo sa autom, ne nekim drugim udobnijim i bržim vidom prevoza. Brzim dogovorom sa drugom koji na takvim putevima ima iskustva odlučili smo se na polazak. Neočekivano sa ovakvim autom, pošli smo u sred decembra, kad vremenska prognoza nije mogla biti gora.“

Četrnaestog decembra u ponoć, put je počeo i već u Bosni avanturiste je stigla najveća muka u vidu snega i leda. Putovanje je moglo da se završi neočekivano brzo jer je Rendžer udario šoferšajbnom u granu koja je visila opterećena snegom. Srećom, staklo je ostalo u komadu i putovanje je nastavljeno uprkos dve lavine i još jednom velikom granom preko puta. Vožnja do Sarajeva koja inače traje oko četiri sata, tako se odužila na devet: „Kada smo to prošli, sve je bilo lagano. Posle, na autoputu, zbog leda se auto ponašao kao na makadamu, ali dolaskom u Hrvatsku, uslovi za vožnju su se polako popravljali i stres je bio na minimumu. Plan je bio da prvo stajanje i noćenje bude u Austriji u Gracu, na hiljaditom kilometru. Tu smo napunili baterije i krenuli za Hanover u posetu jako dobroj drugarici.“ Cilj ovog putovanja bio je veliki Nirburgring. Iako je bio zatvoren zbog renoviranja, Ring je kao destinacija bio dovoljno atraktivan, a Moćni Rendžer je uhvaćen i na klipu legendarnog Boosted Borisa. Ipak, Stanislav je naglasio da postoji plan da se putovanje ponovi u skorijoj budućnosti i po lepšem vremenu, s tim što će tog puta uključiti i vožnju po slavnom putu: „Cilj je da se obiđe pokoji krug, da se obiđe staza u širem krugu turistički. Ovog puta smo sve smjestili u manje od pola dana, ali je bilo dovoljno da se napravi koja fotka koju su ljudi delili i kojoj su se divili. Bilo je komentara još u Austriji i Hamburgu, na samom sjeveru Njemačke da li sam se stvarno odlučio u decembru da putujem.“ Posle Nirburgringa, putovanje je nastavljeno u Kelnu budući da je Nemačka imala najbolje organizovane božićne vašare, glavnu zimsku turističku atrakciju u zimskom periodu.

Posle Nemačke, Stanislav je naglasio da je bilo glupo ne posetiti rodnu zemlju Renoa. U Francusku su ušli na samo nekoliko stotina kilometara, prošavši kroz Strazbur i fotogenični Kolmar koji je odisao posebnom vrstom praznične euforije. Oduševljenje Francuza Renoom bio je poseban deo draži vožnje kroz rodnu zemlju, što je u Nemačkoj izostalo najviše zbog toga što su lokalci jednostavno previše naviknuti na to da se oldtajmeri voze i koriste. Iz Francuske, družina se zaputila u Torino, gde su se zadržali pet dana. Baš u Torinu centru italijanske automobilske industrije, Stanislav je primetio da je Renault bio i najzapaženiji i najviše cenjen: „Čini se da je tu najviše osmjeha mamio i najviše prizivao aktiviranja aparata i mobilnih telefona.“ Od Torina, sledećih 1370km posada je prešla iz cuga do Podgorice. „Put je trajao oko dvadeset sati, samo sa pauzama za sipanje goriva i kafe.“ uz smeh je dodao Stanislav.

U brojkama, put je bio dugačak 5000 kilometara. Trajao je dvanaest dana i obuhvatio Crnu Goru, Bosnu i Hercegovinu, Hrvatsku, Sloveniju, Austriju, Nemačku, Francusku i Švajcarsku. Kao jedan od najsmešnijih doživljaja, Stanislav je izdvojio pokvarenu Golf Dvojku na Autobanu, potpuno neočekivan prizor s obzirom na to kako se na ovim prostorima posmatra taj automobil. Srećom, Rendžer nije pretrpeo nijedan kvar niti neprijatnost, a Stanislav je posebno naglasio da je posle mučenja u Bosni znao da im više ništa neće stati na put. Sa tim u vidu i novom dozom poverenja u automobil, Stanislav ima i nove planove koje je sažeo u jednu rečenicu: „Dosta je zemalja u opticaju ili bolje rečeno strana svijeta.“ U povratku za Crnu Goru, Renoi su ponovo su naišli na mećavu, ali iskusnim pilotima ništa nije predstavljalo izazov.

Autor teksta: Đorđe Sugaris
Autori fotografija: Stanislav Zogović, Nikola Stojanović i Miloš Nikodijević

2 Comments

  1. Slavko
    9 meseci ago

    Licno sam ih vidio na autoputu Doboj-Banja Luka, led je bio desnom trakom. U momentu su vozili i do 140 km/h.

  2. s mile
    8 meseci ago

    Prelep i veoma praktičan auto, mnogi ga ismejavaju, ali ima dobar gepek, udoban, naravno i šarmantan sa kišobran menjačem…. ja se i danas okrenem na zvuk kada ga čujem…