Nemački aristokrata sa francuskim manirima

mercedes-benz-w108-misel-paracin-cover

Miris miholjskog leta oseća se u svakom kutku Lila dok 1965. polako ističe. Toplo je, ali deca više ne idu bosa kao do pre nekoliko godina. Ekonomski prosperitet podseća na vreme između dva rata. A ja razmišljam kojim službenim automobilom bi moja banka mogla da me časti. Osam godina star 19DS više nije priličio generalnom direktoru čitave banke sa 1117 poslovnica širom Francuske. Američka limuzina? Nikako, kad stane neću imati auto neko vreme dok ne stigne deo iz Amerike. Lancia Flaminia? Zastarela. Opel Diplomat? Povećani Rekord, možda nas pitaju da li smo poneli lubenice u prtljažniku. Jaguar Mark X? Servisi engleskih automobila u Francuskoj su očajni, a i delovi im ispadaju uz put. Ne mogu da verujem da mi je ostao samo jedan logičan izbor  Mercedes W108, 300SEL. Pa oni su okupirali našu dragu Francusku, žene i decu palili bacačima plamena! Jedina olakšavajuća okolnost je ta što ga je dizajnirao Pol Brak, te nosi deo francuskog šarma. Za tri meseca čekao me je na parkingu. Državnički crn sa bež kožom unutra. Divni drveni paneli ukusno postavljeni na tabli i vratima, koža nesto tvrđa, da se obezbedi dugotrajnost, sve oko vas izuzetno kvalitetno, a vožnja, kao na magičnom tepihu, podseća na Ajkulu, samo sa manje ljuljanja u krivinama. I naravno, automobili sa znakom na haubi imaju aristokratski prizvuk…

Nazvan reponja bez repova, iako je imao sličnu prednju masku kao i W111 limuzina, u stilu velikog W100 (600) sasvim je izgubio peraja, a doneo nižu liniju karoserije, veću i pregledniju kabinu, kao i nove standarde bezbednosti. Jednom rečju, konačno je jedan veliki Mercedes postao romanski zavodljiv, što je rezultiralo odličnom prodajnom statistikom od 383.361 komada. Razlika između W108 i W109 bila je ta što je prvi imao klasično ogibljenje, dok je drugi imao vazdušno, uz više prostora za putnike pozadi. Najmoćniji je bio 300 SEL 6.3 sa V8 motorom iz W100 i 184KW koji je od 0 do 100 ubzavao za svega 6,3 sekunde i bio najbrža limuzina sveta mnogo godina. Jedan ovakav evropski model iz 1972, poslednje godine proizvodnje, crni sa crnom unutrašnjošću posedovao je cuveni petrolhead tog vremena Stiv Mekvin. Ostali petrolheadi pamtiće ga po scenama preciznog demoliranja jednog narandžastog 280S od strane Rajana O’Nila, odnosno dublera, naravno, u kultnom filmu Driver iz 1978. Kod nas je jedan roze sa belim krovom (originalna kombinacija u Barbilendu) W108 glumio u spotu Svrati Ponekad grupe Divlji Kesten iz 1996.

Za razliku od živahno ofarbanih, ili pak državnički crnog, Mišelov Mercedes-Benz je svoju eleganciju ispoljavao u sneg beloj boji, fantastično očuvanoj još od 1970. godine, kada je automobil kupljen u Francuskoj. Njegov prvi vlasnik, francuski industrijalac španskog porekla, automobil je kupio pod stare dane, u sedamdeset prvoj godini. Svedok početaka automobilizma, gospodin je svoj W108 koristio kao prevoz na jednom ostrvu i u Monaku, u kom je automobil ostao posle njegove smrti 1985. godine. Petnaest godina kasnije, 2000. na poklon od porodice ga dobija naš državljanin koji ga je godinama održavao. Od 2010. godine, Mercedes je u Srbiji i već tada, Mišel je bacio oko na njega: “Tri godine smo pregovarali oko ovog auta!”

Prilika je zaista bila neverovatna. Mercedes je prešao tek nešto više od 11.000 kilometara, uz sebe je imao kompletnu papirologiju, zajedno sa prospektima za radio i reklamnim materijalom. Originalni alat i aparat za gašenje požara su se takođe nalazili u gepeku. Sivkastobraon enterijer je presvučen gustim i mekim velurom, opcijom skupljom od kože, a jednim kratkim tup, zatvorena vrata vas vraćaju pravo u šezdesete godine: “Kada ga pogledam ovakvog, osećam se kao da je vreme stalo.” kratak je Mišel. Kao vlasnik još nekoliko Mercedesa, on W108 izdvaja kao onaj sa najviše aristokratskog duha. Jedina promena na njemu bili su farovi: “Kada sam ga kupio, imao je žute, francuske farove. Previše su odvlačili pažnju od ostatka automobila, pa sam ih zamenio ovima, ali originalne i dalje čuvam.”

Izbliza i do najsinijih detalja, utisak koji je Mercedes ostavio na nas bio je jednako jak kao i prvog puta kada smo ga videli, na skupu u Subotici. Uz Peđin uvod pronikli smo u razmišljanje uspešnog poslovnog čoveka iz davnih šezdesetih i verovatni tok misli prvog vlasnika Mišelovog Mercedesa, koji danas, četiri decenije kasnije, o njemu vodi jednaku brigu, čuvajući ga kao ikonu kolekcije i vremensku kapsulu očuvanu poput retko kojih Mercedesa na našim drumovima.

Autori teksta: Đorđe Sugaris i Predrag Nenadović
Autor fotografija: Miloš Nikodijević

Pošaljite prvi komentar