Menu & Search

Od značke do automobila

Od značke do automobila

Pre nekoliko meseci, dok smo sa Milošem pričali o Corolli koju već decenijama pazi, u telefonski imenik nam se, kao čovek koji ima nekoliko kabrioleta, ušetalo i ime Slobodan Jovanović. Kako smo zimu odlučili da posvetimo garažama i radionicama, Slobodanovi kabrioleti zvučali su kao automobili prepuni priča, a nedostatak detaljnijih informacija je sporo, ali dugo budio radoznalost, sve dok u jednom trenutku, pre nekoliko dana, nisam pozvao Slobodana sa pitanjem da li bi želeo da sa vama podeli svoja automobilska iskustva. Ono što sam od Slobodana u našem prvom razgovoru čuo, nikako nisam mogao da očekujem…

Drugo veliko iznenađenje i oduševljenje, na koje, takođe, ni Miloš ni ja nismo bili pripremljeni, nastupilo je nekoliko dana kasnije, kada nam je Slobodan otvorio vrata svoje kuće: „Ovo je šok soba.“ bio je kratak, a osmeh mu se nazirao iza brade. Za šok je postojao jedan razlog, ili njih hiljadu, u zavisnosti od toga kako želite da posmatrate situaciju — cela prostorija je gotovo do plafona bila napunjena najrazličitijim automobilskim delovima. Svuda oko nas, iz kartonskih kutija su izvirivale maglenke, farovi, volani, stari radio aparati, delovi tabli, znakovi i druge sitnice. No, kada smo se uz drvene stepenice popeli u Slobodanov dnevni i radni kutak, shvatili smo da se pravo automobilsko blago ipak nalazi tu. Okačene na zidovima, stajale su hromirane maske automobila, dok su na stolu oko kog smo sedeli i razgovarali rasuti ležali znakovi auto-klubova: Sirija, Turska, Argentina, Španija… I to, naravno, nije bio kraj. Knjige, modeli, stari taksimetri, jedna prelepa plavo-bela motociklistička kaciga, sve što se oko nas nalazilo izgledalo je kao jedan veliki, haotični automobilski raj.

Iako je Slobodanov otac svojevremeno Tomosom D5 vozio moto šampionat Jugoslavije, sinovljeva se strast probudila tek mnogo godina kasnije. „Kada sam bio klinac, imao sam bend, i mnogo sam se više interesovao za gitare i pojačala. Vožnju sam položio relativno kasno, sa dvadeset i nešto godina. Tada sam uzimao ćaletov Renault 4, a kada je pozajmljivanje postalo previše često, ćale je počeo da vrši pritisak na mene da uzmem svoj auto. Na placu nam je stajao jedan Mini, udaren, ali sa 30.000 km na satu. Bio je u vlasništvu našeg prijatelja, a ćale ga je sređivao za njega. Ispalo je da su troškovi restauracije bili znatno veći, te auto dugo nije mogao da se proda. Njih dvojica su se dogovorili oko cene i tako sam završio sa svojim prvim automobilom“ seća se Slobodan početaka svog hobija koji mu je danas postao život. Kako nastavlja, vozeći Minija, počeo je da primećuje da mu ljudi mašu i ablenduju, pa da se potom na semaforima i parkinzima raspituju o tome da li je auto Cooper, i tako dalje i tako dalje. Sa prvim istraživačkim koracima, probudila se i strast: „Posle Minija, počeo sam sa kupovinom raznih delova na buvljacima, a stizali su i nova poznanstva, ali i automobili, u početku MG Midgeti…“

Danas, Slobodana i njegov neboplavi Austin-Healey Sprite možete videti na skupovima širom zemlje i regiona. Ne znajući da je u Beogradu funkcionisao istoimeni klub vlasnika i ljubitelja oldtajmera, Slobodan se učlanjuje u subotički klub starovremenskih vozila. Osetili smo da bi za najbolji automobil u njegovoj kolekciji bilo nepravedno da bude sveden na jednu rečenicu, zato se, krećući ka Slobodanovoj garaži na obodima grada dogovaramo da o njemu pišemo u osvit prvih vremenskih prilika kada je moguće voziti kabriolet bez krova. Slobodan gasi cigaretu u fantastično dizajniranu JAT-ovu pepeljaru i polako se spremamo da pođemo. U garaži-radionici, čeka nas još iznenađenja — tabla sa relija u Monte Karlu iz 1975. godine, ali i automobili! Napolju, tu su DAF 55 i Austin A35 Van, dok centralno mesto u garaži zauzima jedna bledožuta Isetta. Još jedna takva nalazi se i u drugoj, poluotvorenoj garaži, a društvo joj prave VW Karmann-Ghia i nešto za šta smo Miloš i ja u prvi mah mislili da je Fiat 500 Giardiniera. „Ne, to je Steyr-Puch. Rađen je po licenci, ali motor mu nije položen, već uspravan. To je najveća razlika.“, ispravlja nas Slobodan, vireći ispod Lancie Flavie Vignale, krune kolekcije i veličanstvenog kabrioleta napravljenog u 1.600 primeraka. Uz materijalnu vrednost, ovaj automobil ima i kulturnu, budući da ga je u Splitu novog kupio Rade Šerbedžija. Završivši sa skidanjem zadnje osovine, Slobodan nas vodi na tavan gde nam pokazuje još delova za Triumph TR4 koji je sada u fazi radova.

Što se dvotočkaša tiče, u njegovom posedu je samo jedan, ali vrlo interesantan. U pitanju je AJS iz 1928. godine, čiji se ram sada nalazi u Subotici, a sklapanje se očekuje uporedo sa pristizanjem kante za ulje, jedinog dela koji nedostaje. Vrativši se u Slobodanovu kuću, sa njim sabiramo utiske, ujedno pričajući o mnogim automobilskim anegdotama, koje nažalost često završavaju tragično po automobilsku baštinu ovih prostora. Srećom, dok njeni čuvari postoje i sa velikom strašću od zaborava i uništenja spasavaju svaki, pa i najmanji deo, kultura poštovanja i brige o automobilima i automobilskom nasleđu iz prošlih vremena nikad neće izumreti.

Autor teksta: Đorđe Sugaris
Autor fotografija: Miloš Nikodijević

1 Comment

  1. Marko Lalovic
    4 godine ago

    Ima nešto privlačno u svom tom haosu. Mislim da mi mesec dana nebi bilo dovoljno da sve istrazim onako natenane..
    Fotografije su super!