Classic car, oldtimer, starodobno ili starovremensko vozilo… Na kom god jeziku da se izgovori, u kojoj god fabrici da je proizveden, koliko god konja imao, svaki oldtajmer sa svojim vršnjacima deli jednu osobinu — on je najveći šarmer svetskih ulica. Šta bi putevi Rima bili bez jednog Fiata 500 koji prolazi pored Koloseuma, ulice Londona bez aristokrate koji je tokom decenija možda promenio šofera ili dva, ali ne i Bentley, ili Dubrovnika, gde je Alfa Duetto ostarila podjednako dobro kao i njen preplanuli vlasnik? Zamislite samo Prag bez predratnih Škoda i Aera u kojima se možete voziti umesto u dosadnom taksiju ili turističkom autobusu. Da se ne zadržavam samo na gradovima, da li bi Route 66 mogao da bude nešto više od zaboravljenog druma da uz pomoć oldtajmera od njega nije napravljena velika istorijska ruta? Primera ima beskrajno mnogo, samo upotrebite maštu i izaberite gradsku ulicu ili put kroz predivnu prirodu! Kupovina oldtajmera nije puko prisvajanje prevoznog sredstva, već čin brige o jednom delu moderne istorije, snova, želja i stremljenja jednog društva.

Na stranu sada stavljam uvek posećene izložbe, skupove i rekreacije istorijskih trka i relija koje su svuda u svetu bez izuzetaka posećene i hvaljene, i želim da se usredsredim na svakodnevne događaje u danu jednog turiste ili osobe koji voli da beleži prizore iz grada u kom živi. Prelepe stare fasade sa cvećem na prozorima zvuče kao savršen recept za fotografiju koja će odlično proći kod pratilaca na Instagramu, Flickru ili Pinterestu. Ali, šta ako lepotu takvog trenutka kvari parkirani automobil, ili još gore, Dacia Logan? Sa druge strane, idiličnan kadar sa seoskih i planinskih odmorišta lako može da uništi automobil koji negde u pozadini kvari ceo prizor. Jedino što našeg fotografa može da odvrati od pakovanja aparata za neku bolju priliku je neki lep, obao, svima na svetu poznat i svima omiljen stari automobil. Ne, to ne mora da bude Buba, ali ako ste pomislili na nju, na odličnom ste putu!

I, šta sa tim?

Do sada smo zaključili da oldtajmeri potpuno besplatno oplemenjuju okolinu i tako širom interneta stvaraju ulepšanu sliku naselja i puteva širom sveta. Kao takvi, oni su odlični foto ambasadori gradova i država za milione korisnika društvenih mreža baziranih na fotografijama. Kulturno-turistički program Rovinja ovog juna obeležava Dolce Vita festival, višednevna manifestacija koja slavi retro kulturu kroz muziku, hranu, dizajn, modu i naravno automobile. Pogađajte šta će najviše biti fotografisano! Uz to, ceo prostor bivše Jugoslavije od skoro posećuje sve više stranih producentskih kuća. Aktuelne automobile je lako pronaći, ali šta ako je okruženje potrebno pretvoriti SAD, Rusiju ili Italiju iz nekih minulih godina? Zbog svega toga, sadašnjim, budućim i potencijalnim  vlasnicima oldtajmera treba ustupiti određene povlastice, uz odgovornosti i obaveze koje su dužni da ispune.

Kako je to rešio region?

Što se zemalja bivše Jugoslavije tiče, može se reći da su sve, osim Crne Gore, mnogo ispred Srbije. Hrvatska je uvela posebne tablice za povjesna vozila, kao i Makedonija, dok BiH i Slovenija svojim građanima ostavljaju i mogućnost trajne registracije, uz osiguranje i tehničke preglede na godišnjoj bazi. Posle Crne Gore, najnižu svest o očuvanju automobilskog nasleđa ima Srbija, u kojoj je najveći pomak postignut uvođenjem polugodišnje registracije, uz 50% niže troškove, ali i standardne birokratske zamke poput ograničenog broja stanica na kojima je moguće registrovati automobil. Krajnji cilj trajne registracije oldtajmera, ka kom stremi i Hrvatska, za sada je prilično daleko.

S obzirom na to, šta dalje?

Sa nešto boljim životnim standardom i prelepim primorjem kao jednim od najboljih preduslova za razvijen turizam i filmsku industriju, Hrvatska ima znatno veću potrebu za dodatnim regulisanjem statusa oldtajmera u korist njihovih vozača i vlasnika. Srbija je u još većem problemu, jer pored sve nižeg standarda gotovo da ne postoji želja nadležnih ministarstava za uređenjem ove sfere automobilizma. Uz to, poznajući generalnu transportnu kulturu u Srbiji, koja ne pravi veliku razliku između starog krša i oldtajmera, zakon o trajnoj registraciji bi, u slučaju da je starost jedini kriterijum, na ulice izveo velike količine autombila kojima je mesto na otpadu. Sa druge strane, osnivanje komisije bi podrazumevalo dodatne troškove države za postupke koji, na kraju, donose manje novca u njenu kasu. A uz to, još birokratije nam je zaista nepotrebno.

You might say I’m a dreamer…

…ali nisam jedini koji veruje u to da svaki urbani ili ruralni može samo da prosperira od oldtajmera na ulicama i parkinzima. Bio on samo usputni foto-model ili istorijski taksi, jedan oldtajmer je tu da nekome ulepša dan, podseti ga na detinjstvo ili mu otkrije davno izgubljeni šarm gradskih ulica. Naravno, svako pravo za sobom nosi i obavezu, kako prema državi, tako i prema automobilu koji ga ostvaruje. Ipak siguran sam da je svaki vlasnik oldtajmera spreman da tu obavezu ispuni i time oplemeni duh mesta u kom živi, ali i turističku i kultunu ponudu svoje zemlje. Da li se slažete sa mnom?

Autor teksta: Đorđe Sugaris
Autor donjih fotografija: Miloš Nikodijević