Bio je septembar prošle godine kada smo se na parkingu ispred hotela Srbija prvi put susreli sa njom. Doputovala je u Beograd čak iz Zagreba da bi učestvovala u reliju Lagano Beogradom i bez sumnje je bila jedna od njegovih najsjajnijih zvezda. Nije skrivala godine, za to zaista nije bilo potrebe. Čak, isticala ih je ponosno, što nas nije nimalo čudilo — rođena je 1960, u zlatnim godinama hroma i zavodljivih krivina. U njenim je sedištima u dugom putu uživao bračni par Smolković, dr Josip i Nadica. Zvala se Giulietta i mislili smo da je nećemo videti sve dok se ne zaputimo uz Savu.

Ipak, sreli smo se ponovo. U Subotici, Giulietta je ponovo bila brža od nas. Odmarala se na parkingu i došla je među prvima. Kašnjenje sa stilom je za nju bilo neukusno. Iako nije prošlo mnogo od našeg jedinog susreta, nije izgledala starije. Naprotiv, bila je još lepša. Nosila je isti prestižni nakit: par srebrnih pravougaonika sa dva crvena ugla i krunisanim modroplavim F. Dug put joj nije smetao da se sija pod vedrim nebom i ovog puta nismo mogli da dozvolimo sebi da je propustimo. Poput Giuliette, zgrada sa kraja devetnaestog veka obrasla u puzavicu predstavljala je ideal lepote, gde god da se nalazila: u Zagrebu, Subotici ili negde u Toskani.

„To je bila slučajna kupovina“, priznao nam je Josip, „Zapazio sam je u Padovi i pomislio kak’ bi bilo ljepo imat’ taj auto.“ Josipu se želja ubrzo i ostvarila. Naime, 2010. godine, na Njuškalu su se u Varaždinu pojavila dva automobila koja su iz Kalifornije stizala u Hrvatsku: „Za mjesec, mjesec i pol je auto došao. To je bilo u devetom mjesecu. Nisam se ni pogađao. Prosto, ne mreš puno birat. Neke stvari nisu bile namontirane, djelovi su bili u vrećicama, ali je auto bio kompletan. Motor mu je bio uređen, a auto je bio namenjen za voženje trka — imal je bul bar i prednji vezni lim u kitu.“

Kupovina je ipak bila odlična, jer Giulietti nije bilo potrebno mnogo da bi zasijala kao nekad. Suva kalifornijska klima ju je poštedela rđe, a Josipu ovo nije bila prva restauracija, tako da su radovi bili završeni u martu sledeće godine, za tek nekoliko meseci. Osim Alfe, u Josipovoj i Nadicinoj garaži se nalaze i Buba iz 1967. godine i dve godine stariji DKW F103: „Bubu sam kupil kao novu, sada ima 90.000km, a DKW je temeljito obnavljan. Ne isplati se ić u temeljitu restauraciju historijskog auta.“ Ipak, prethodna iskustva su dosta pomogla: „Na Alfi sam masu stvari sam radil, a imal sam mehaničara koji ima osamdeset godina. Neke delove nisam moral kupit, ali dodatni troškovi su uvjek škola.“ Ipak, u svemu postoji i pozitivna strana: „Čovek mora voljet to, a kad se ta ljubav ostvari i spoji sa iskustvima i putovanjima, sve dobije smisao. Dobro je što za takve aute možete kupiti sve, a najbolje je kad te žena podržava!“ Izgovorivši to u isto vreme kao i Josip i ne skrivajući smeh, Nadica nam je govorila o lepim iskustvima za koja je zaslužna Giulietta: „Sva putovanja su ljepa uspomena, a bilo gde da smo došli su ljepa druženja. Oldtajmerima smo prošli celu Hrvatsku, a lani smo probili led i došli u Beograd i bilo je odlično!“

Zaljubiti se u Giuliettu zaista nije bio nikakav izazov. Ona je otelotvorenje italijanske lepote, stila, uživanja koje ne poznaje granice. Kako se termin izložbe približavao, došlo je vreme da se vratimo među ostala vozila koja će na njoj učestvovati. Giulietta je bila tiha u svom odlasku, ali je zvuk njenog malog 1,3l motora bio savršen. Odlazeći iz Subotice, nadali smo se da ćemo Josipa i Nadicu viđati sve češće. Ci vediamo Giulietta!

Autor teksta: Đorđe Sugaris
Autor fotografija: Miloš Nikodijević