Prvi susret jedne devojke i jednog automobila dogodio se prošlog proleća, u sklopu zagrevanja za rovinjski Dolce Vita festival. Godinu dana kasnije, došlo je vreme za njihov novi sastanak, ljubaznošću Zepter Real Estatea zakazan na novobeogradskom brodogradilištu. Za to vreme, Minja je postala diplomirani antropolog i jedna od najpopularnijih pin-up devojaka sa ovih prostora koja svom hobiju pristupa i sa stručne strane, te o toj potkulturi priprema master rad. A Volvo? Volvo se nije promenio mnogo i ostao je lep kao i tada.

„Ovo je bio pojam od automobila u vreme kada sam ja bio ozbiljno lud za njima“ počeo je Boris, „Model je Amazon, odnosno P120 i u to vreme u Evropi, bili su aktuelni on, Mercedes 180, Ajkula i Peugeot 404, mada su se Ajkula i Amazon održali kao modeli za sva vremena.“ Svoj prvi upečatljivi susret sa Amazonom Boris je imao u zlatnom dobu autostopa: „Išao sam za Rijeku; imali smo kuću na moru, a ja nisam imao kintu i bilo mi je bitno samo da dođem do tamo. Prvo sam kod aerodroma sreo nekog klinca koji je ukrao lubenicu, pa smo je podelili, a u jednom trenutku me je povezao neki stariji švajcarski bračni par, baš u Amazonu. Tako smo se lepo proveli…večerali smo zajedno u Zagrebu, a ja sam njih vodio da kupe suvenire. Ostavili su me u Ljubljani, pa sam spavao u nekom senu…bilo je tu raznih avantura!“ smejući se Boris prisećao tog putovanja. Kasnije, tokom sedamdesetih godina Boris je vozio jednu čuvenu limuzinu iz šezdesetih. Bio je to Alfa Romeo Giulia 1300: „Baš sam se nauživao u njoj. Bilo ih je četiri u Beogradu, ova je bila boje trule višnje sa belim platnenim sedištima, lakiranim drvenim volanom i petobrzinskim menjačem. Zvuk tog motora, osećaj u kolima…taj auto je bio čudo!“ Posle Alfe, prešao je na Volvo i vozio PV544 Duett: „Njega su vozile švedska pošta i policija… Kada sam otišao u inostranstvo početkom devedesetih, klinci su mi jednostavno razbili sva stakla na ulici. To je kisnulo, a ja sam došao da produžim vizu i sve mi se zgadilo, pa sam ga prodao za tadašnjih 200 maraka.“ Zatim, došlo je vreme za novi automobil, a izbor je bio ograničen. Kako Alfi u tom trenutku nije bilo na prodaju, Boris se vratio na Volvo i kupio Amazon iz 1963. godine.

Restauracija je trajala dugo, ali je tekla glatko. Kako je Boris naglasio, nigde mu se nije žurilo jer je uvek za svakodnevnu vožnju imao moderan automobil: „To je sve bilo u roku od petnaest godina, sve je išlo polako, kad se nađe.“ Kada sam ga upitao da li je toliko dugačka restauracija uticala na entuzijazam, Boris je odgovorio da nije, jer je samo hteo da sve bude kako treba. „Svi servisi Volvoa danas u Beogradu vuku poreklo iz Univerzala koji je bio zastupnik za Jugoslaviju. Upoznao sam jednog majstora odatle, pa me je on uputio na drugog, pa na trećeg… Imao sam sreću da mi je generalnu radio Milan Nedić iz Grocke koji je bio šef servisa. Bio je jedan sjajan majstor, svojevremeno šef u Univerzalu. Zapošljavao je majstore iz Grocke i među njima je bio Slavko.“ sećao se početka radova na svom Amazonu. „Da nije bilo Slavka, ne bi bilo ni ovog auta. Imali smo neke svoje rituale, ujutru kad dođe, pili su se viski i kafa — ja sam miran i spokojan, mogu samo da donosim piće i da se zezam! Slavko je znao Amazon u prste, a ja sam imao tu sreću da imam garažu i dvorište, pa smo sve radili natenane.“

Kada je automobil prvi put rasklopljen i školjka ispeskirana, Borisa je čekalo iznenađenje. „Sve je bilo napolju — stakla, motor sedišta… Odvezao sam auto u Antikor u Rakovici i kada je onaj u skafanderu krenuo da ga peskira, mislio sam da će izbušiti ceo auto. Međutim, ispod prljavštine i masnoće, izašao je čist sivi lim“ uz smeh je pričao, „i onda se čovek seti priče o švedskom čeliku.“ Boris je posebnu pažnju poklonio motoru kog je, osim vraćanja na standard, podmladio hromiranjem ventil dekle. Kako je Volvo Amazon proizvođen i unapređivan do 1970. godine, pod haubom se našlo mesta i za pumpu servo volana, dok je četvorostepeni menjač zamenio petostepenim, time rasterećujući motor.

„U proseku ga vozim jednom nedeljno, ali imam nameru da ga više aktiviram. Šteta je da ljudi ne vide da se taj auto muva po gradu. Primećujem da ljudi zastaju, pa gledaju… Malo koji stariji čovek prođe, a da ne gleda, vidi se da ga se seća odnekud. A klinci često pitaju: ‘Čiko, je l’ mogu da slikam auto?'“ govorio je Boris o prijatnoj svakodnevici vožnje u Amazonu. Kao pravom džentlmenu starog kova, Borisu nije bio problem da napravi krug oko Novog Beograda i odveze Minju kući. U povratku ka gradu, mada za to nemamo foto-dokaz, sirenom sa Forda T koju je boris naknadno ugradio pozdravili smo i naše zlatne košarkašice, u duhu trenutka, prave Amazonke.

Autor teksta: Đorđe Sugaris
Autor fotografija: Miloš Nikodijević