Povratak u budućnost na francuski način

renault-fuego-gtx-2-litres-sava-cover

Ako izuzmemo seriju Alpine vozila, slobodno možemo reći da Renault većim delom svoje istorije nije bio poznat po lepim vozilima. Kada su kupei u pitanju, nakon modela Caravelle usledili su R15 i R17, ali ni njihova estetika nije bila univerzalno prihvaćena. Ipak, sve se promenilo dolaskom Fuega 1980. godine. Nacrtan pod budnim okom Roberta Oprona, Fuego je na prvi pogled bio prepoznatljivo francuski automobil, ali je njegova nesvakidašnja estetika ipak bila univerzalno prihvaćena. Jedan od retkih Fuega koji aktivno krstari ulicama nalazi se kod našeg starog poznanika Save, zaljubljenika u neobičnosti francuskih vozila i vlasnika jedne zlatne Panonske Ajkule. Zbog toga, jedan sunčan januarski dan odvojili smo da ga posetimo i čujemo priču o prinovi u njegovoj kolekciji odabranih četvorotočkaša.

Ono što je specifično za ovaj Fuego je činjenica da je u pitanju model za američko tržište, ali da je on ipak kupljen nov na prostorima nekadašnje Jugoslavije. Naime, prvi i do skora jedini vlasnik ovog Fuega bio je Savin dugogodišnji prijatelj: “Auto je kupljen u Splitu 1987. godine u salonu. Moj prijatelj Petar ga je kupio tamo jer je živeo na Korčuli i vozio ga je oko 30.000 kilometara. U Srbiju ga je dovezao 1998. i tada ga je i odjavio. Zatim ga je ostavio u garaži sve ove godine, dok ga nije meni prodao.” počeo je Sava, dodavši da ga za automobil vezuju sećanja iz mladosti: “Kada sam bio klinac, Petar mi je pozajmljivao auto kada su bile neke važne žurke, da se predstavim. Tada sam imao Renault 18, ali to je bio porodičan auto dok je Fuego bio preterani auto.”

“Kada je došlo vreme da on taj auto otuđi, ja kažem: ‘E, ne može to tako, to se mora prodati meni.'” kratko i vrlo jasno je Sava opisao okolnosti kupovine. Od stajanja, automobil nije mogao da upali, te je prevezen kod Žike Ajkule. Kako je Žika poznat po restauraciji i održavanju Citroënovih hidrauličara, znatno jednostavniji Fuego nije bio težak izazov: “On već ima Fuega kog je restaurirao i na kom je naučio sve mane. Zato mi je rekao da će sve greške koje je napravio na svom autu izbeći na mom.” Prvo je usledila generalna motora, a zatim menjanje svih propalih gumenih delova. Farovi su matirali i Sava je uspeo da pronađe američku verziju. Jedna strana automobila bila je izgrebana od bicikala iz garaže i matirana od slanog vazduha, te je automobil ponovo ofarban: “Doveli smo ga u stanje potpuno novog auta. Svako dugme, svaki deo, sve radi, ali sam imao i sreće jer su komandna tabla i enterijer bili odlično očuvani. Fuego je ispao tako kako je ispao jer je uloženo u sve u šta je moglo da se uloži, i niko nije časio časa.”

Najzanimljiviji detalj vezan za restauraciju jeste roletna zadnjeg vetrobrana koja je do Save stigla na potpuno nekonvencionalan način, u pravom francuskom maniru: “Ona je došla iz Francuske tako što je moj prijatelj bio na skupu Spačekista u Portugalu 2017. Pošto čovek od kog sam je kupio nije hteo da je šalje, prijatelj je skrenuo je sa maršrute, otišao u Pariz i doneo je u Pazovu u njegovoj Dijani furgonu!” Kada je Fuego ponovo stao na točkove i zasijao kao te 1987. godine kada je došao iz salona, Sava se ponovo upoznao sa njegovim performansama i užitku koji pruža u vožnji. “On je izuzetno oštar… Ima nekih 110 konja, ali to uopšte nije zanemarljivo, jako je povozan, startan je i ozbiljno ide, a i ozbiljno koči. Takođe je i vrlo aktuelan, ima klimu i targa krov, ukratko sve što ti danas treba. Naravno, nema milione senzora, ali je potpuno kurentan u smislu da bez problema sedneš i voziš ga.”

Da su Marti MekFlaj i Dok Braun slučajno krenuli na svoj pohod kroz epohe iz Francuske, Fuego bi zbog svog karakterističnog izgleda sa posebnim naglaskom na roletnu bio idealni automobil-vremenska mašina. Njegova jednostavna i zavodljiva silueta sa dovoljno neobičnih detalja je proizvod jednog lucidnog trenutka kakav se do danas nije ponovio u kompaniji koja ga je napravila. Zbog toga, Fuego je ikona jednog doba i najuspešniji sportski kupe koji je Renault ikad proizveo.

Autor teksta: Đorđe Sugaris
Autor fotografija: Miloš Nikodijević

Pošaljite prvi komentar