Kao mladi urednik britanskog mesečnika Mini Magazine, Džef Ragls sa svoje prve Minijade izveštavao pre sedam godina. Od tada, nije propustio nijednu, a svaka njegova poseta Srbiji sve više muti granicu između prijateljske i profesionalne. Ove godine, Džef je putovao preko 1.800 kilometara u svom Miniju iz 1994. godine, a o prijateljstvu sa ovdašnjim Ministima dovoljno govori činjenica da ga je zbog kvara, ali i intenzivnog višednevnog programa Minijade ostavio u Beogradu. Samo nekoliko sati pre nego što će otpočeti put do Engleske, sa Džefom smo uspeli da se sretnemo i otkrijemo kako je ušao u Mini svet, šta ga je u njemu zadržalo i zašto mu je svaka Balkanska Minijada posebno draga.

„Sve je počelo kada sam imao osam, devet godina.“ počeo je Džef, „Uvek sam voleo klasične automobile i porodično smo uvek vozili starije automobile. U našem gradu je postojao i prodajni salon Juga, toga se dobro sećam. U svakom slučaju, sa osam godina sam poslao pismo jednom časopisu i oni su ga objavili. To je bio dobar početak!“ Kada je njegov otac kupio prvi Mini, Džef se vozio u automobilu iza njega i taj prizor ga je zasmejavao sve do kuće, ali je i odredio njegov dalji automobilski put. Naime, od tog trenutka, Džef pamti da želi Minija. Prvog je kupio sa petnaest godina i restaurirao ga do svoje sedamnaeste, a do danas ih je imao između trideset i trideset pet: „Tokom studija sam uvek imao makar dva Minija paralelno, i uvek sam želeo da radim nešto vezano za kola, za Minije.“ U Mini Magazine je ušao kao probni radnik 2005. godine, a u njemu je sada urednik.

U aprilu ove godine, Džef je kupio svoj najskoriji Mini, ujedno i najmlađi u trenutnoj kolekciji od pet. U početku, Mini je bio namenjen njegovom prijatelju, ali kako on nije bio zainteresovan, Džef je odlučio da ga pogleda sam: „Nalazio se na Ostrvu Vajt, na jugu Engleske. Otišao sam brodom da ga vidim i to je bilo to!“ Džef je kupio automobil u prilično lošem stanju od jedne devojke, a prvu prepravku je napravio tek nekoliko metara metara od mesta kupovine: „Rekla mi je da automobil nije dovoljno brz, a razlog za to je bio što je sajla gasa bila prilično opuštena. Mogao je da ide samo 40 km/h i to kada je gas pritisnut do kraja. Čim je ušla u kuću, zategao sam sajlu i odvezao se normalnom brzinom. Sedišta su bila jako loša, sredina je potpuno ulegla, a vlasnica je bila jako sitna i nije mi jasno kako je uopšte uspevala da vidi kroz šoferku.“ Uz to, vrata su zarđala, kao i pod i ceo zadnji kraj, a bilo je i problema sa dotokom goriva. Ipak, zahvaljujući velikom iskustvu, Džef je od kraja aprila do juna i Minijade uspeo da restaurira ceo Mini: „Za šest nedelja, ispred kuće, završio sam skoro sve. Dve nedelje pred put, automobil još nije bio ofarban.“

Ako ste se do sada makar jednom zapitali zašto nam je ovaj Mini engleskih tablica, sa desnim volanom i nedovoljno godina da bude pravi oldtajmer toliko zanimljiv, to ćete upravo i saznati. U pitanju je automobil za tržište Japana, još jedne ostrvske zemlje koja vozi levom stranom puta. „To je u suštini standardni model, Mini Mayfair. Najveći broj japanskih Minija je imao automatski menjač, ali je ovaj sa manuelnim.“ objasnio nam je Džef, dodavši da su Miniji na Dalekom istoku i vizuelno bili nešto drugačiji: „Ti Miniji su često imali klimu, mada je ovaj više nema. Tu su onda kožna sedišta, kao i poseban stil — Japanci vole retrovizore na krilima, dvodelne felne i još razne male detalje poput ručica u vratima koje počinješ da prepoznaješ tek kada se zaista dugo baviš Minijima. Takođe, na Minijima u Japanu je stajao Roverov znak.“ Felne koje se nalaze na Miniju su SSR FL1 i Džef ih je prvo mrzeo, ali su mu sada prirasle srcu, a Ferrarijev volan je ostao tu još od vremena prvog vlasnika, japanskog kolekcionara automobila iz Maranela. Ono po čemu se ovaj Mini najviše razlikuje od vršnjaka je klasična tabla iz Cooper S modela iz šezdesetih, gravirana na 130 milja na sat. Prvu vožnju Mini je imao do Dovera, gde se ukrcao na trajekt i iz Francuske krenuo ka Srbiji: „Bilo je okej, mada sam u jednom trenutku ostao bez farova, a i brisač mi je otpao. Automobil se pred kraj puta pregrevao, pa sam usput promenio hladnjak.“

Sa iskustvom od sedam Balkanskih Minijada, Džef je jedan od veterana ovog skupa, a kako nam je priznao, prve godine nije imao nikakva očekivanja: „Srbiju sam prvi put video posetivši Sombor, jer se prijatelj oženio tu. Automobili koje sam video podsetili su me na odrastanje u Engleskoj — Escorti III, Jugo, stari Citroëni… Tada sam odlučio da želim da se vratim. International Mini Meeting u Nemačkoj je bio 2-3 nedelje pre Minijade i sa Gregorom iz Slovenije sam se dogovorio da dođemo zajedno.“ Kako nam je priznao, sa svoje prve Minijade u Beogradu se vraito potpuno navučen: „Što više dolazim to više cenim kulturu klasičnih automobila ovde, druženje i prijateljstvo. Mnogo je drugačije nego na engleskim skupovima. Tamo dođeš, vidiš automobile i to je to.“ Vreme nam je polako isticalo, te smo se sa Džefom pozdravili uz obećanje da se vidimo na sledećoj Minijadi, koju će verovatno posetiti u još jednom od svojih Minija.

Autor teksta: Đorđe Sugaris
Autor fotografija: Miloš Nikodijević