Po pravilu, proleće mami automobile koji, po nekom drugom ali veoma sličnom pravilu, svojom lepotom nagone na osmeh vozače i prolaznike, poznavaoce i savremenike tih spomenika automobilske istorije. Potpuno očekivano, jedan neboplavi Mercedes-Benz nije bio izuzetak. Naprotiv, okićen malim švajcarskim tablicama, TCS značkom i vinjetom, ovaj Reponja je još više privlačio pažnju. Iako je Siniša u Beograd stigao skoro, tek nekoliko dana od kako ga je kupio, sa svojim Mercedesom je već stvorio neraskidivu vezu.

„San mi je bio da imam Reponju, ili kako sam uvek voleo da ga zovem Titov Mercedes. Prvo sam hteo crni, ali ga svom srećom nisam našao, jer je u plavoj mnogo zanimljiviji i ređi.“, govorio nam je Siniša dok je na veliku hromiranu masku ušrafljivao još jednu značku „Kada se ovaj pojavio na oglasima, u roku od sat i četrdeset pet minuta auto je bio kupljen. Šezdeset prvo godište, motor je 1,9 dizel i petnaest godina je stajao u garaži. Čovek ga je nasledio od dede…njemu nije trebao, meni jeste i to je bilo to. Bio je već u dobrom stanju, ali sada ulažem u njega i sređujem detalje.“ Okupan suncem u Zvezdarskoj šumi, Reponja je ponosno nosio svoje godine provedene u Alpima, otkrivajući malo detalja koje nam je Siniša spomenuo. Istina, Becker radio je davno ustupio mesto nekada modernom kasetofonu, ali se sve ostalo čulo, sijalo baš kako treba.

Vođen nostalgijom i starim i iskusnim majstorima koji su ga brzo doveli u još bolje stanje, Siniša se bez mnogo premišljanja zaputio ka Beogradu: „Mi smo auto iz garaže uzeli u dvanaest noću, a za Beograd krenuli u sedam ujutru. Iz Švajcarske sam u stvari došao sa pokvarenim reglerom, ali sam dobro tempirao put i jako malo vremena sam proveo u mraku. Nismo imali test; rekli smo sebi da sigurno može da mu bude nešto i krenuli sa tom mišlju u glavi.“ Uz dosta sreće, nešto manje problema i sasvim dovoljno alata, Siniša je zajedno sa suprugom, detetom, prijateljem i kučetom prevalio oko hiljadu i petsto kilometara dugačak put. Gurali su automobil samo jednom, u Hrvatskoj, ali su u Beograd ipak stigli na svojim točkovima. „Srećom po brisače, kiša nije padala.“ dodao je Sinišin kum, i sam veliki zaljubljenik u automobile.

Siniša za svog Reponju ima nove planove. Naime, u njemu želi da obiđe Azurnu obalu i Italiju, a vikendima će obilaziti Švajcarsku. Već sada, Siniša sprema zalihu rezervnih delova jer će ih u budućnosti biti sve manje, a planira da automobil dugo ostane u porodici: „Moj sin sada ima dvadeset i kada bude u nekim godinama, auto će napuniti stotu. To će biti prava stvar!“ S obzirom na to da će pedeset petu prebroditi lako, verujemo da će i stotu dočekati jednako lep.

Iako se već dugo bavi modifikovanjem savremenih motora i automobila, Siniša je, čekajući pravi trenutak, dugo odlagao kupovinu svog prvog oldtajmera na četiri točka: „Jedno vreme sam imao BMW R25 ali sam shvatio da mi takav osećaj vožnje ne odgovara, pa sam ga brzo i prodao. Sa Mercedesom je ipak druga priča.“ Posle kratkog izleta, Reponji sledi dugačak put koji će ovog puta proći bez briga, a nama on kao jedno veliko osveženje već sada nedostaje. Ipak, ostaje nam nada da ćemo ga s proleća ponovo videti kako krstari gradom.

Autor teksta: Đorđe Sugaris
Autor fotografija: Miloš Nikodijević