Studebaker sanja vek američkog Standarda
Studebaker sanja vek američkog Standarda
Vožnja u predratnom automobilu, ma koliko kratka ili spora bila, uvek je jedno sasvim posebno iskustvo. Svaki pokret i zvuk su dodatno naglašeni, ali istovremeno umirujući u svojoj robusnosti. Kada smo pre nekoliko nedelja imali tu čast da se nađemo na zadnjem sedištu tek restauriranog Forda A iz 1928. godine, Miloš i ja smo većinu vremena proveli braneći se od vetra i uživajući u mirisu kože kojom je klupa bila obložena. Pretprošle subote, na Paliću, naše iskustvo je bilo potpuno drugačije.
Za volanom Studebakera se nalazio Tomislav Vidaković, predsednik Udruženja Old Timer Subotica, a Miloš je imao mnogo više uspeha od mene — dok je njemu bilo relativno lako fotografisati detalje sa suvozačevog sedišta, na zadnjoj klupi nije postojala ni najmanja šansa da ijedan zapis bude prepoznat kao deo internacionalno prihvaćenog pisma. Sa sveskom i olovkom u džepu, a pamćenjem kao jedinim adutom, pažljivo sam slušao Tomislava i upijao njegove reči koje su dopirale sa dalekog vozačevog sedišta. Kabina je mirisala na staro; staro i dobro. Vozili smo se u automobilu čiji se svaki deo bliži stotoj godini. Naime, kako nam je Tomislav tokom vožnje ispričao, ovaj Studebaker Standard Six iz 1926. godine je i sačuvao svoju prvu boju, kao i vunena sedišta i obloge kabine, koje je od nebrojenih generacija moljaca čuvao naftalin skriven u staklenim vazama.
Zaustavili smo se ispred vile Lago, predivnog odmorišta sakrivenog među visokim drvećem koje okružuje jezero, a izlazak iz automobila je bio priličan izazov — pre skoro jednog veka, vožnja na zadnjem sedištu je bila privilegija vlasnika, te su se kratka i visoka vrata znatno lakše otvarala spolja. Na mestu na kom se na novijim automobilima nalaze brave, stajala je kvaka — ukrašena vertikalna poluga, čijim su se povlačenjem, uz zvuk metalnog mehanizma, otvarala vrata. Dok je Miloš tražio najbolje uglove ovog impozantnog automobila, Tomislav i ja smo se smestili na tremu vile i razgovarali o njemu.
Iako je kod njega završio slučajno pre tek nekoliko meseci, Tomislavljev Studebaker je već postao punopravni član kolekcije: „Kao kolekcionar i trgovac antikvitetima, uvek sam se vodio time da najbolje ostavljam sebi, a drugo mogu da pošaljem dalje. Sa automobilima, to je drugačije.“ objašnjavao mi je svoj pristup pri sakupljanju antike na točkovima. A sa malo više od 17.000 originalnih milja i u prvoj boji, ovaj Studebaker je primerak koji bi se u svakom slučaju čuvao! Dugo deo kolekcije Džona C. Rajlija Juniora iz Mejna, automobil je posle njegove smrti 2008. godine došao u Englesku, da bi potom iz Nemačke stigao u Suboticu. Tu se pridružio Tomislavljevim dvotočkašima i četvorotočkašima, među kojima se nalaze jedan Mercedes-Benz 170SD, dve Isette, Zundapp KS600 i BMW R25/3 sa bočnim prikolicama, Vespa 160GS iz 1963. i još mnoge zanimljivosti, kojima se uskoro pridružuje i jedan Ariel Sloper 500.
Ugodno se truckajući uskim drumovima Palića i uživajući u zvuku četvorolitarskog šestocilindričnog motora, razgovarali smo i o vožnji iz Tomislavljevog ugla: „Njegov trobrzinski menjač nije sinhronizovan, pa se brzine menjaju kao u kamionu, sa međugasom. Ali, to se nauči. Sve je stvar iskustva. Malo je visoko i neobično, ali je svejedno udobno“ Skup se polako završavao, što nam je davalo znak da je naše druženje na Paliću za sada gotovo. Tomislavljeva kolekcija je tema na koju ćemo se uvek rado vratiti, a začinjena je i velikim putovanjima po svim krajevima Evrope, ali ćemo vam o tome pričati neki drugi put!
Autor teksta: Đorđe Sugaris
Autor fotografija: Miloš Nikodijević
0 Comments