Za automobil proizveden 1939. godine, malo je toga bilo novo i prvi put, ali za Atilu, ovo je bila prva zvanična vožnja posle meseci čekanja i borbe. Naime, kada je iz Ujedinjenog Kraljevstva uvezao svoj Sunbeam-Talbot Ten, nije ni bio svestan birokratskog lavirinta u čijem se najudaljenijem uglu ubrzo našao. Ipak, tog dana, ispred dvorca Marcibanji na obali Dunava, Sunbeam je zasenio sve prethodne muke.

„Tražio sam nešto predratno, čak sam želeo i stariju karoseriju od ove. Međutim, ili su bili skupi ili baš loši, a ovaj mi je delovao kao da na njemu ne treba mnogo posla. Nije sjajan, nije savršen, ali će moći da vozi ovde. Automobil je kupljen u Engleskoj i tu su počeli svi problemi. Dok se supruga radovala, ja sam se hvatao za glavu jer sam znao šta me čeka… Prvo, moraš u roku od sedam dana da ga preuzmeš. Onda sam preko Fila Dasta, prijatelja i osnivača Zastava kluba u Engleskoj preuzeo auto. Čovek je bio zaista sjajan, a Sunbeam je kod njega stajao oko mesec dana.“ Za to vreme, Atila je pokušavao da pronađe kamion spreman da sa severa Engleske došlepa automobil do Novog Sada. Da bi prenos bio uspešan, kamion je trebalo da produži na sever od Mančestera, ili trajektom za Irsku. Posle mesec dana, prevoznik se javio i transport je bio ugovoren, ali ne i pečatiran: „Englezi prosto ne funkcionišu sa pečatima, a ja sam znao da to ovde neće biti u redu.“

Automobil je do 1989. godine bio kod jednog vlasnika i od tada do 1994. godine je restauriran, posle čega nije bio vožen. Prilikom restauracije, pločice sa brojem motora i šasije nisu bile vraćene, što je za Atilu bila samo još jedna prepreka koju je morao da premosti: „Preko slika sam video da nema pločicu sa brojem šasije i tu su opet krenuli problemi. Ja sam znao koji broj motora i šasije treba da ga prati, ali pločica nije bilo. Pošto sam se učlanio u klub, saznao sam da postoje ljudi koji prodaju blanko pločice. U njih smo upisali potrebne podatke i predali ih na našoj carini.“ Posle carine, sledeći korak je bio PUS broj, a zatim i homologacija, te serija detaljnih pregleda na Mašinskom fakultetu u Novom Sadu: „Čitava muka je bila zbog desnog volana. Tu sam se pozivao na oldtajmere, ali je naš zakon nedorečen i može da se tumači na različite načine.“

Star gotovo osamdeset godina, a nevožen dvadeset, Sunbeam-Talbot je izneo sve karte na sto — amortizeri su meki, motoru trebaju nove svećice, a trenutno najveći problem pravi menjač: „Kada sam ga kupio, nije mu radio rikverc, a kada smo to sredili, ostao sam bez treće i četvrte“ Sada kad je registrovan, automobil će konačno proći kroz testove koji će otkriti sve njegove potrebe: „Najbitnije mi je da je on sada na putu. Nisam mogu da ga testiram u garaži, već samo estetski da ga sređujem.“ Kao dodatak funkcionalnim fabričkim blinkerima na B stubu, Atila je na branike ugradio diskretne žmigavce i povezao ih sa dodatnim prekidačem u kabini. Osim menjača, sledeća investicija su gume, budući da su trenutne stajale na automobilu dvadeset godina. Od članova kluba vlasnika Sunbeam-Talbota Atila je saznao da je njegov automobil bio vožen na jednoj svadbi, za šta je kasnije i pronašao dokaz — raznobojne konfete ispod sedišta i u džepovima vrata.

„Stari automobil treba što češće voziti, bar jednom nedeljno da se upali i provoza par kilometara; čim stoji, nešto kreće da ne valja: skupi se prljavština u karburatoru, ovo zariba, ono krlja… Njemu fali kilometara, voleo bih već sad da odem na neki skup, ali pre toga me čeka menjač.“ izneo je Atila svoje želje i planove, istakavši da je srećan zbog kupovine, te da i dalje ne može da se navikne na vozačku poziciju, ali i ulazak na kontra vrata sa desne strane. Do novosadskog skupa, pozdravili smo se sa Atilom, uz želju da u Sunbeam-Talbot u svom novom gradu premijerno dođe na sopstvenim točkovima.

Autor teksta: Đorđe Sugaris
Autor fotografija: Miloš Nikodijević