Sadržaji naših prethodnih priča o Titovim automobilima i Plavom vozu mahom se oslanjaju na same mašine. Jedan od razloga za tako nešto je što ne želimo da ijedan tekst koji se bavi automobilskim nasleđem na najvišem državnom nivou bude politički obojen. Ipak, na neki poseban način nam je bilo zanimljivo izdanje Avto magazina od 4. juna 1974. godine, u kom je zapisano nekoliko anegdota čiji je glavni junak Tito, a tema automobili. Njihov izbor je napravljen iz knjige Tito u anegdotama, od autora Zvonka Štempringerja i Miloja Popoviča (Mladost, Beograd, 1972. godine) i dodatak je specijalu za Dan mladosti, koji dokazuje da je kult ličnosti bio prožet čak i kroz stručne medije.

[separator type=“double“]

Simfonija mašina

Tito prolazi kroz velike hale Zavoda „Crvena Zastava“ u Kragujevcu. Prate ga visoki republički funkcioneri i direktor Prvoslav Raković. U fabrici otkivaka radi se punom parom. Radnici su za mašinama, a veliki pneumatski čekići naizmeničnim udarcima stvaraju ritmičku buku. Tito se zadovoljan okreće direktoru Rakoviću:
– Ovo je prava simfonija mašina. Ovo je muzika koju najradije slušam.

Strada auto

Auto-put „Bratstvo i jedinstvo“ postao je već odavno uzak i nepogodan za transport koji se na njemu obavlja.
– Moramo misliti na izgradnju puteva sa više traka – izjavi Tito posle vožnje auto-putom. – Naša auto-strada je danas postala „strada-auto“.

Rasklimatani auto

Bilo je određeno da šofer Njako Šaranović vozi Tita od Podgorice do Žabljaka, na Osmu pokraijnsku konferenciju KP za Crnu Goru.
– Nigdje se ne smiješ na putu zaustavljati. Gledaj da sve pređeš u jednom dahu – dali su upustva šoferu. – Putnik koga voziš veoma žuri.
Tito tako čeka, kad začu neko zaglušujuće tandrkanje. Ubrzo se iza krivine pojavi nešto što bi trebalo da liči na auto. Jedva se kretao po kaldrmi.
– Hoćemo li ovim? – sumnjičavo će Tito.
– Ide on dobro – odgovori šofer. – Nema puta koji on neće sa lakoćom prevaliti.
Pođoše. Vozili su se sve do Nikšića i tu, tpak, malo stadoše – da se osveže hladnim pićem, a onda nastaviše prema Šavniku i Žabljaku. Auto je, međutim, toliko tresao i stenjao da se i razgovor jedva mogao voditi. Samo što ga nisu morali rukama pridržavati sa strane – da se ne raspadne.
– Hoće li izdržati? – pita Tito.
– Ajde jadan, k’o soko je!
Samo što to Njako izgovori, a auto stade.

Prvi izlazak u grad

Da bi što bolje zaštitila Tita od bilo kakve opasnosti u tek oslobođenom Beogradu, Komanda gardijske jedinice došla je na ideju da za oružanu pratnju iskoristi jedna zaplenjena nemačka borna kola koja su u sredini imala puškomitraljez, a sa strane klupe za vojnike.
Sve je bilo pripremljeno za prvi izlazak Tita u grad. Vojnici iu bili spremni da na dati znak zauzmu mesta.
Maršal je izašao u dvorište Belog dvora.
– Hoćemo li?
Već htede da uđe u svoja kola kad ugleda oklopni automobil.
– Što je ovo, drugovi?
– Pripremili smo se za pratnju.
– Zar s ovim? Vratite to odmah u garažu. Nisam u okupiranom, nego u oslobođenom Beogradul

Uvek otvoreno

Kada je specijalni avion jugoslovenskog predsednika aterirao na aerodrom glavnog grada Kambodže, na pisti je, primetno uzbuđen, čekao princ Norodom Sihanuk sa kambodžanskim velikodostojnicima.
Na aerodromu, umesto jednih, čekala su dvoja kola: otvorena i zatvorena.
– Što je ovo? pita Tito.
– Da, gospodine predsedniče, to sam specijalno zbog vas pripremio. Da odaberete u kojima želite da se vozite kroz grad.
– Tu se ja ne dvoumim – raspoloženo odgovori Tito. – Ja sam uvijek za otvoreno, pa i za otvorena kola.

Izvor: Avto Magazin
Broj 12 od 04.06.1974. godine