Poroci Japana

toyota-supra-mk3-3-0-turbo-vladimir-beograd-cover

Iako su Severnu Ameriku osvojili još sedamdesetih godina, a Evropu deceniju kasnije, sportski automobili iz Japana su na našim prostorima postali cenjeni tek tokom devedesetih godina. U pravom zamahu tek od prvih godina 21. veka, klasici sa Dalekog istoka su samim tim izuzetno retki, posebno ako su u pitanju egzotični automobili sportskog srca. Vozači željni brzine istovremeno su birali i prestiž, te su uvek bili okrenuti ka Nemačkoj, ostavivši tako malo prostora za japansko automobilsko nasleđe. U izboru svog modernog klasika, Vladimir se dvoumio upravo između Nemačke i Japana, tačnije BMW-a Serije 8 i Supre, a pobedu je pre godinu dana ipak odnela lepotica iz Zemlje izlazećeg sunca.

“Vozio sam Alfu 159 i iskreno sam želeo da pređem na automobil koji se ne viđa svakodnevno, koji je i malo žustriji, sa pogonom na zadnjim točkovima i malo većom kubikažom.” počeo je Vladimir “Bilo je jako teško naći i jedan i drugi na oglasima, a Supra je došla kao bolji primerak.” Prva Supra koju je Vladimir pronašao bila je crvene boje, ali je od nje odustao, a brzo nakon nje pojavio se i njegov sadašnji automobil: “To je Supra treće generacije, automobil koji je označio cepanje Celice i Supre u zasebne modele i tata-automobil bez koje ne bi ni bilo četvrte generacije. Ona je 1989. godište, sa 3.000 kubika i 238 konjskih snaga zahvaljujući 7MGTE turbo motoru. To je i njen fabrički motor.” Ono što je Vladimiru bilo presudno kod ovog automobila bilo je stanje, to jest činjenica da je Supra bila odlično očuvana i bez ikakvih modifikacija na motoru.

Razlog zbog kog ova Supra dugo nije vožena bio je taj što je kupljena na poklon vozaču sa manjkom iskustva. Naime, njen prvi vlasnik u Srbiji ju je namenio svom sestriću, te ju je uvezao iz SAD. “Kada ju je provozao da vidi kako ide, ipak se predomislio, jer je shvatio je da to nije dobar prvi auto za punoletstvo. Na kraju, auto nikada nije došao do sestrića.” uz smeh je dodao Vladimir. Nakon toga, Supra je prodata, ali je ponovo malo vožena. Tek kod Vladimira, ona se zaista razmrdala, ali je prvih šest meseci provela u spremanju za put: “Pošto je auto je vožen kao treći, dosta toga je moralo da se menja zbog njenog stajanja. Delovi su dolazili iz Amerike, Holandije i Nemačke, pa su se nekad i duže čekali.”

Od kada je uzeo automobil, Vladimir je napravio tek par modifikacija: “Ona više nema fabrički Visko ventilator, jer u gradu guši motor. Tako da je u njoj sada električni ventilator.” Takođe, felne od 18″ su za nijansu modernije i dolaze sa Celice, a na njima su gume dimenzija 235/40 18 koje omogućavaju bolje trenje u krivini. Kako Vladimir rado priznaje, njegova Supra je ispunila sva očekivanja: “Ona sada diše punim plućima i to je prava Supra. Kod nje me najviše privlače njen bezobrazan oblik i pogled, i zaista volim oldschool, čistu mehaniku.” Osvrnuvši se na veliki potencijal za dalja unapređenja i modifikacije, Vladimir nam je rekao da je u jednom trenutku planirao 2JZ motor iz četvrte generacije, ali je ipak odlučio da je ostavi sa originalnim motorom, jer mu je njenih 238 konja sasvim dovoljno: “Turbo se budi na 2.500 obrtaja i tada se najbolje osete njene čari.”

Kao redak primerak starog, dobrog Japana na ovim prostorima, ovaj sportski kupe nije toliko prepoznatljiv, ali nikoga zaista ne ostavlja ravnodušnim, posebno kada pročitaju da je u pitanju legendarna Supra. Nesumnjivo legendarna i neopravdano zapostavljena, Vladimirova Supra je tako automobil za kojim će se svako okrenuti, ali će samo odabrani zaista prepoznati njenu veličinu i mesto u dvorani slavnih automobila sa istoka.

Autor teksta: Đorđe Sugaris
Autori fotografija: Jovana Stojiljković, Nikola Stojanović i Miloš Nikodijević

1 Komentar

  • Reply November 23, 2017

    Zivko Markovic

    Auto je EU model, nije uvezena iz USA, vec je uvezena iz Svajcarske.

Odgovorite