fbpx
Menu & Search

Triumph je najbrži član porodice

Triumph je najbrži član porodice

Predah koji je Drinski reli napravio u Malom Zvorniku predsednik SSIV Dalibor Ružić i Miloš iskoristili su da se vrate nekoliko kilometara na samu obalu Drine, odakle se na nju i strme planine koje je okružuju pružao otvoren pogled. Nešto kasnije, saznali smo da je priča koju Dalibor i njegov Triumph TR6 dele duža od tri decenije, a da je počela bezmalo filmski. „Ljubav prema Triumphu se spontano razvila, a TR6 je tada bio uspešan, prilično popularan i atraktivan. Njega je kasnije na trkama vozio Pol Njumen i pobeđivao u klasi sa Porscheima, Datsunima…“, dao nam je gospodin Ružić uvid u sve što je njenom početku prethodilo, „U Beogradu legenda počinje sa braćom Kapičić koji su imali belog i crvenog TR6. Oba su završila van Srbije — beli je bio u Zadru i danas se nalazi kod gospodina Jelića u Splitu. Naravno, u to vreme sam sve pratio, Auto Revije i tako dalje…“ Kako nam je objasnio, Triumph TR6 je imao prvo serijsko direktno ubrizgavanje u Engleskoj, a dizajn je potpisao studio Ghia, dok je Karmann proizvodio delove, kasnije sklapane u Koventriju.

Triumph TR6 koji je danas u njegovom vlasništvu dugo je stajao u centru Beograda, kod bioskopa Odeon, pod ciradom i zapušten: „Kako priča ide, automobil je ukraden sa nula kilometara u Švedskoj i doteran je u Jugoslaviju, ali čim je ušao u Vojvodinu, policija je počela da ga juri. Begunac ga je u strahu ostavio u kukuruzima i pobegao.“ U skladu sa tadašnjim zakonima, Triumph je završio na carini i na licitaciju je izašao pet godina kasnije. Novi vlasnik nije imao novca da ga restaurira i automobil je polako propadao, ali ga je kasnije ipak sredio, ofarbao u crvenu boju i nedugo zatim prodao jednom sugrađaninu, koji ga je vozio kratko i zatim prodao u Zagreb. „Jednog dana, prijatelj me zvao i pitao da li znam da se baš taj TR6 prodaje u Zagrebu. Čuo sam se sa čovekom, gospodinom Petelinšekom, i rekao mu da novac nemam, ali imam jedan jako lep MGB i mogao bih da doplatim. I tako je krenulo, prijatelj i ja sednemo u MGB i odemo u Zagreb. Auto mu se odmah dopao. Pomoglo je i to što je mislio da je motor na Triumphu produvao i da mora da mu se radi generalna jer je puno dimio. Bilo je to u aprilu 1983. godine i od tad je on kod mene.“

Poznajući i istoriju i mehaniku svog novog automobila, gospodin Ružić je sa prijateljem već na izlazu iz Zagreba namestio karburatore: „Taj model je imao dva CD175 Stromberga, to je bila američka verzija. Ceo problem je bio što neko nije znao da našteluje karburatore i kad smo ga sredili, do Beograda je išao kao metak. Te godine sam odmah otišao njim na more — Dubrovnik, Cavtat, Split kod gospodina Jelića, jer sam već tada bio član MGB kluba i intenzivno smo se družili.“ Na jesen iste godine, otpočeta je temeljna četvorogodišnja restauracija: „Ogoljen je do šasije, peskaren, ofarban parče po parče u dvokomponentnu boju koja je tad bila novost na tržištu. On je u originalu bio teget, boja se zvala Marine Blue i imao sam dilemu da li da ga vratim u tu boju, ali pošto je drug imao crnog TR6, shvatio sam da tamna boja guši auto i ostavio crvenu. Tokom 1986. godine, auto je završen i on je i dan-danas takav kakav je bio kada je izašao iz garaže.“

Od kraja restauracije do kraja osamdesetih godina, automobil je ponovo vožen Jadranom, ali početkom ratnog stanja, vratio se u garažu, kada je napisano novo poglavlje u njegovoj istoriji: „Tada sam došao do ideje da taj motor treba podići na neku konjažu. Pošto je sam po sebi atraktivan, bila bi greota da ostane na penzionerskoj varijanti od 124 konja. Mnogo toga je moralo da se promeni: glava nije mogla da ostane ista, nova je rađena na Stage 3. Ventili i vođice su promenjeni, bregasta je poslednja koja može da se vozi na ulici i po karakteristikama se vrti na 7600 obrtaja. Još ranije, paljenje je promenjeno na elektronsko; to je bio zajednički rad sa kolegom i platine nisam zamenio od 1986. godine. Promenjeno je hlađenje ulja, stavljeni su aluminijumski karter i aluminijumski dekl ventila. Stavljena su i tri dupla Webera DC40. Prednje kočnice su od kevlara, a doboši na zadnjim su ostali standardni. Kočiono ulje je promenjeno u Motul Racing, sintetičko ulje koje izdržava temperaturu od 360°. Auspuh je prohromski, sa šest cevi do menjača — sve što je trebalo da se uradi, urađeno je do maksimuma.“ Takođe, na žičane felne sa Morgana Plus 8 stavljene su Michelin ZX gume, što omogućava Triumphu da izdrži sve izazove na putu. Što se vizuelnog dela tiče, enterijer Triumpha je pretapaciran u kožu štavljenu po staroj tehnologiji, dodat je Moto-Lita volan, obodi instrumenata su hromirani i promenjena je tabla; umesto originalne hrastovine, korišćen je afrički palisander: „Možda je overrestore, ali sam u njega uneo nešto svoje. Englezi su ga dobro zamislili, ali jeftino proizveli da bi ostvarili profit na njemu. Ono što mu je falilo da bude baš atraktivan auto je baš ovo što sam mu dodao.“

Krajnji rezultat svih navedenih modifikacija je britanski roudster od 200 konjskih snaga sa performansama koje prate njegov izgled i zvukom koji evocira na zlatno doba njegovih trkačkih uspeha. Od kada je dostigao tačku u kojoj su se želje poklopile sa urađenim poslom, gospodin Ružić znatno ređe vozi svog Triumpha. Ipak, on nije skriven od očiju javnosti i od 1990. godine deo je stalne postavke Muzeja automobila u Beogradu, privatne kolekcije njegovog dugogodišnjeg prijatelja i saborca u spašavanju automobilskog blaga, gospodina Bratislava Petkovića. U retkim prilikama, kakva je bila 2005. godine u Splitu kada je u žestokoj konkurenciji ispred Jaguara, Maseratija, Alfi, Abartha i Lancia osvojio i brzinski i test spretnosti, gospodin Ružić odlazi na inostrane skupove i relije, te se grmljavina njegovog motora najčešće čuje u Beogradu. „Mislim da on pruža veće zadovoljstvo nego mnogi skuplji automobili, jer je briga manje, a delovi su uvek dostupni. On je omiljen u kolekciji, deo je mene. Deca su odrasla uz taj auto i on je član porodice na neki način.“ zaključio je, navukavši rukavice i spremivši se da u njemu nastavi put Drine.

Autor teksta: Đorđe Sugaris
Autor fotografija: Miloš Nikodijević

1 Comment

  1. nikola
    9 godina ago

    znaci, auto po mom meraku!
    svaka cast vlasniku!