Kada je Brus Majers sredinom šezdesetih godina shvatio da karoserija od fiberglasa može da se uz malo truda i alata zalepi na šasiju VW Bube, kalifornijska scena modifikacija klasičnih Volkswagena zauvek je promenjena. Mayers Manx je tako postao lako sklopivo vozilo za plažu, lakše, okretnije i zabavnije za vožnju od obične Bube, a pružalo je sve što je jedan surfer želeo od automobila — otvoren krov, minimalistički dizajn i mnogo zabave u prilično jeftinom paketu. Majersova besmrtna filozofija uskoro je zarazila i Evropu, a ideja automobila za plažu na osnovi Bube je aktuelna i danas. Kako je da je od rođenja vezan za Bube, Aleksej je jedan od svojih projekata posvetio Majersovom viđenju savršenog vozila, te je po svojoj viziji skrojio jedan VW Buggy.

„Praktično sam se rodio u Bubi, bio sam zaljubljen u očevu Bubu i tada sam je zvao ‘Tata bibip’. Kada je on prodao Bubu i kupio drugi auto, plašio sam se da ne ostane i bez tog auta i svaki put kada sam viđao Bube, za mene je to uvek bio  ‘Tata bibip’ auto.“ počeo je Aleksej o svojoj vezi sa Bubama koja je sezala do prvih automobilskih sećanja. „Kasnije, kada sam došao do toga da polažem i krenem da vozim, kupio sam sebi prvu Bubu, Sarajevku. Od tada sam promenio dosta Buba, a danas imam Bagija i Bubu iz 1967. godine.“ Aleksej je dugo viđao fotografije različitih Bagija, a susretao ih je i na ulici, i želja za pravljenjem jednog takvog projekta je dugo tinjala u njemu. Čim se ukazala prilika za to, on je odlučio da od jedne dosta trule, ali mehanički zdrave Bube napravi Bagi po svojoj meri.

Prvi korak je bio skidanje školjke, a zatim je na red došlo skraćivanje šasije, te izlivanje kalupa i njegova montaža na modifikovano Bubino podvozje: „Prijatelj je imao kalup, iz njega je izlio ovaj odlivak, a onda sam krenuo u njegovu proizvodnju. Ceo projekat je trajao dve i po godine. Projekat je započet u januaru 2007. godine, a završen je u julu 2009. kada je krenula prva vožnja. Provodio sam noći i slobodno vreme u radionici.“ Osim skraćivanja šasije za oko 25cm, modifikacije su uključivale neophodni rol bar, a delovi su dolazili sa različitih automobila i vozila. Naime, iako je cela mehanika Bubina, donatori detalja su u ‘uradi sam i po svojim potrebama’ filozofiji bili zaista različiti: „Farovi su traktorski, retrovizori sa Piaggio skutera, stop svetla sa BMW 02, migavci od Land Rovera, cajgeri su od Zastave 101 1300, a poklopac rezervoara sa motocikla. Sedišta su pravljena po šablonu Recaro trkačkih kadica i izlivena je kopija.“ Gume koje zaokružuju ceo izgled su na proširenim VW felnama, a dimenzije su im 195 napred i 235 nazad.

S obzirom na mnoga ograničenja koja jedan VW Buggy postavlja, za Alekseja je to sezonski i gradski automobil, ali njegove ćerke ga posmatraju potpuno drugačije: „Ako njih pitaš, vozile bi se svaki dan u njemu, ali ga ja vozim samo kada je lepo vreme. Imam platneni krov za njega, tako da mogu da ga vozim i kada je hladnije ili kiša, ali to nije često slučaj.“ Najduži put koji je Aleksej prešao u njemu bio je do Slovenije, do jezera Bled 2012. godine. Tada se sa prijateljem na suvozačevom sedištu i u pratnji još dve Bube zaputio na slovenački VW skup i susreo se sa univerzalno pozitivnim reakcijama: „Ko god me je obišao, okretao se za mnom, smejao, vadio aparate i fotografisao nas. Po Srbiji sam ga vozio svuda,  dok je Buba bila na sređivanju, ali Bled je bio najduže putovanje.“ Aleksej svoj VW Buggy nije testirao na ekstremnijim površinama, već je prevashodno koristi kao letnji gradski prevoz kom ni supruga ni ćerke ne mogu da odole: „Kada ona ne ide na posao svojim autom, Buba nije opcija, dok je Buggy sasvim druga priča. Deca su sada zaljubljena u njega, kada sam razmišljao da ga prodam, bilo je svakakvih reči. Sada ostaje u porodici.“ Za sada, Alekseju je velika želja da se njime zaputi na more, ali se prepreke najviše tiču udobnosti na toliko dugačkom putovanju, posebno na zadnjim sedištima.

Kako je Aleksej naglasio, komfor u vožnji dosta zavisi i od toga kako se za vožnju pripremiš. Na sva duža putovanja, on je išao pod ciradom, a sva otvorena putovanja su zahtevala dodatni sloj garderobe. Na šljunku i zemlji stare beogradske šećerane nam je falilo zaštitne opreme, ali ne i želje da iskusimo doživljaj koji jedan Manx pruža. Ubrzo, okupani zemljom, našli smo jedini pravi način da se zaista upoznamo sa onim što čini šarm Aleksejevog sirovog, nefiltriranog Volkswagena. Sa prašinom u očima, ustima i ušima, oprostili smo se od Alekseja i njegovog Bagija, iskreno žaleći što Beograd na svom letnjem repertoaru ima samo vrućinu, ali ne i peščane dine.

Autor teksta: Đorđe Sugaris
Autor fotografija: Miloš Nikodijević