Confort za dušu

1982-zastava-101-confort-beograd-cover

Bez obzira na to što je Fića motorizovao naciju i na proizvodnim trakama opstao čak do 1985. godine, proizvod koji je prosečnom Jugoslovenu zaista ponudio moderan, pouzdan i bezbedan automobil za svoje doba bio je Zastava 101. Poput Fiće, popularni Stojadin je takođe ušao u mnoge porodice, mitove i legende, a samim tim i mnoga srca. Zastava 101 je tako postala uobičajeni deo svakodnevnog života, a za pojedina zanimanja i obavezni deo školovanja. Naime, kao automehaničar po profesiji, Milan je diplomirao upravo na Stojadinu, ali je i mnogo ranije znao njegovu mehaniku u prste. “Ćale je imao jedan, dva, ali to nije imalo toliko veze. Komšija nam je bio mehaničar, dosta sam vremena proveo uz njega i tako sam zavoleo Keca. Već sam u osmom razredu znao da ga uzupčim na primer.” počeo je Milan svoju priču.

Kako je naglasio, ovo nije njegov prvi Stojadin, ali je najdraži jer ga je kupio sa namerom da ga u potpunosti restaurira: “Prvi auto mi je bio Kec i ko zna koliko je drugih Zastavinih vozila prošlo kroz moje ruke, ali sam hteo da uradim jednog starog Stojadina. Hteo sam i nekog sa okruglim farovima, ali nisam mogao da nađem dobru osnovu.” Kraj potrage je nastupio pre tri godine u jednom selu blizu Šapca, gde je Milan naišao na zapuštenog, matiranog, ali garažiranog i malo voženog Conforta iz 1982. godine. Kako nam je rekao, trebalo mu je malo limarijskih radova na podu i zadnjim džepovima, ali je kao zdrava osnova bio i više nego dovoljan za kupovinu: “Poslednji put je bio registrovan 1996, od tada je stajao, i uzeo sam ga od prvog vlasnika. Nisam odmah počeo da ga radim, uzeo sam ga na zimu, a restauracija je trajala preko godinu dana.

Nakon obaveznih limarskih radova, Milanov Kec je ofarban u svoju originalnu žutu boju, dok su branici i lajsne zamenjene novim. Takođe, u tom procesu su zamenjene sve cevi, a dosta je pomoglo što je Milan već imao zalihu delova i svo potrebno znanje: “Od promena, stavio sam menjač sa pet brzina i elektronsko paljenje. Balans štangla je morala biti promenjena zbog petostepenog menjača sa novog tipa, iz devedesetih, a od starijeg Stojadina sam stavio zadnje zavesice.” Karirani enterijer je ostao u zatečenom stanju, kao i radio sa zvučnicima-kutijama montiranim na C stubovima. Tokom farbanja, Milan je pazio da sve nalepnice ostanu na svom mestu, a toliko je pazio na detalje da su svi upotrebljivi originalni šrafovi  prani i vraćani na svoje mesto.

Od kako je završio sve radove, Milan brižno čuva svog mezimca i vozi ga samo u posebnim prilikama i po idealnom vremenu: “Garaža je nova, a od kada je ofarban pre sedam, osam meseci, stoji pod plahtom i nije nijednom opran. Kada ga vozim, jako mi je drago. I ranije sam sređivao Stojadine, ali ovo je potpuno drugačije jer sam ga radio za svoju dušu. Tabla je stara, motor je italijanski i sve mi je lepše jer je to stari Stojadin, a ne novi tip. Stariji ljudi koji ih pamte su uvek oduševljeni, neki su mi i nudili da ga kupe, ali to ne želim.” Najveći užitak Milanu predstavlja njegov reski zvuk, karakterističan upravo za ranije primerke sa italijanskim motorima.

Polako ali sigurno, raniji Kečevi prelaze iz svakodnevnih automobila u automobile za čuvanje, uživanje i izlaganje. Stojadini sa okruglim farovima već imaju svoje mesto u domaćoj automobilskoj mitologiji, a Milanov Kec dokazuje da uz pravu ljubav, svaki od ovih jugoslovenskih legendi na točkovima može biti pažen poput najskupljih klasika.

Autor teksta: Đorđe Sugaris
Autor fotografija: Miloš Nikodijević

Pošaljite prvi komentar