Putovanja Mediteranom

zastava-101-mediteran-damir-ljubljana-cover

Neočekivano putovanje na drugi kraj nekadašnje Jugoslavije usledilo je samo nekoliko dana nakon što su nas Miki i Marina upoznali sa njihovim Stojadinom ispred beogradskog Muzeja koji čuva sećanja na bivšu državu. Iako je bio petak, obale reke Ljubljanice i mostovi iznad nje vrveli su od turista oduševljenih prelepom arhitekturom glavnog grada Slovenije. Ni sam nisam mogao da odolim obilasku šireg centra, ali je poruka od Damira stigla u pravo vreme kao podsetnik na primarni razlog mog boravka u Ljubljani. Nije bilo teško da razgledanje grada ubrzo preusmereno u pravcu automobilskih priča i dogovora za ranojutarnju subotnju akciju. Damirovi predlozi za obilaskom nekoliko slovenačkih kolekcionara i poseta Parku vojne istorije Pivka usvojeni su bez prigovora, kao i moj predlog da se njegova Zastava 101 Mediteran pojavi u Nasleđu.

“Od kako znam za sebe voleo sam stare automobile. Gde god bismo otišli sa familijom i da tamo postoji neka olupina, uhvatili bi me kako nešto prčkam po njoj. Od malena sam bio sklon tehnici, pa je tako i odluka za dalje obrazovanje posle osnovne škole donešena lako — automehaničar!”, započeo je Damir svoju priču dok smo se krivudavim putevima polagano udaljavali od Ljubljane. Prvi pravi koraci usledili su kupovinom Tomosa Automatic koji ga je okupirao sve dok nedugo zatim nije naišao na Fiat 1300. Auto iz snova sa košmarom klipa koji je probio blok motora ušetao je u njegov život kao poklon bivšeg vlasnika. Znanje koje je kao šegrt pokupio na praksi kod jednog majstora bilo je dovoljno za zamenu motora, ali su ga tadašnji nedovoljan broj godina i kasniji izostanak papira zbog smrti vlasnika sprečili da u njemu uživa. Ni naredni automobili nisu prošli slavno, Fića je bio toliko loš da ga je komunalna inspekcija odnela, Mediteran kojim se neko vreme sa 16 godina svakodnevno vozio u školu je ukraden, dok je sledeći Fića stradao u saobraćajnoj nesreći. “Tada srećom nisam bio povređen, zapravo jedina stvar koja je trpela bio je moj ponos. To me je oteralo u bolest, tj. onu pravu strast prema oldtajmerima, te sam počeo kupovati i prodavati automobile različitih marki, od BMW-a do Rolls-Roycea, ali mi ništa od toga nije mamilo osmeh na lice kao moj Tristać koji i dalje samuje u garaži”.

“Odjednom padne mi na pamet Stojadin, ne znam tačno šta i kako ali ideja je tu!” nastavio je Damir i dodao da je odmah bio svestan da dobrih primeraka nema puno, pogotovo ne Mediterana koji se vremenom iskristalisao kao primarna želja. “Tako sam ih počeo tražiti vani i jedan oglas na Njuškalu sa katastrofalnim fotografijama sam nakon dve godine praćenja konačno odlučio pročitati i tako vidim da je prešao svega 21.000 km, pa odmah zatim i nazovem vlasnika. Saznajem da je u originalnoj prvoj boji i odmah dogovaram sa njim da želim da ga vidim. Javio sam mu se tek pošto sam stigao u Zagreb da ne bi imao vremena šta god na njemu iznenada napraviti”. Čim ga je ugledao, Damir je znao da je to njegov budući automobil, samo je ostalo da dogovore cenu, što se ubrzo i dogodilo. Blage korekcije i popravke su ga delile od vožnje, te je zahvaljujući prijateljima iz Srbije, Marku Glavaševiću i Mikiju skockao sve što mu je nedostajalo. Tako je iako limarijski nesavršen, Mediteran bio spreman za putovanja koja su tokom 2016. godine dodala skoro 10.000 kilometara na satu, od toga četiri puta do Srbije uključujući i Zastava summer car show u Donjem Milanovcu. Tada stečena nova poznanstva ponosno dodaje onima koja je stekao sa Mini Klubom Srbije na Balkanskim Minijadama. Od prve na kojoj je učestvovao sa MGF-om, druge sa Rollsom, počela je tradicija da Damir na Minijadu ne dolazi Minijem već servisnim vozilom. Na Minijadu na Tari došao je Roverom 216 coupe Tomcat koji je poslužio kao servisno vozilo za jednog Grka, a Filipa i mene je vozio u Pezejcu na Minijadi 2015. godine kada je Mirkov Mini počeo da posustaje.

Naše tadašnje upoznavanje pretočeno je u druženje tokom svakog Damirovog boravka u Srbiji, kao i tokom našeg povratka iz Padove i poseti Tehničkom muzeju Slovenije u Bistri u kome se nalaze nekadašnji Titovi automobili. Prethodnog vikenda smo se vratili na isto mesto jer je bivši Kartuzijanski manastir u kome se danas nalazi Muzej poslužio kao idealno mesto za fotografisanje Mediterana. Kratak ali sadržajan boravak u Sloveniji me je zahvaljujući domaćinu odveo i u dve kolekcionarske garaže Petera i Janeza o čijim automobilima ćete saznati više nakon neke buduće posete. Isto važi i za Park vojaške zgodovine Pivka koji smo zbog nedostatka vremena ovog puta obišli samo na kratko, ali nismo zaobišli savršen vojnički pasulj u muzejskoj kantini.

Dok čeka trenutak kada će njegov prvi auto Fiat 1300 biti kompletno restauriran, ljubav prema Zastavinim vozilima Damir je od skora pretočio i u Zastava klub Slovenije. Ovo za sada neformalno udruženje ljubitelja Zastave i vozila srodnih brednova — Lada, Fiat, FSO, FSM, itd. čeka zvaničnu registracija kluba koja se i dalje nalazi između zidova birokratskih procedura. To Damiru i njegovim prijateljima ne smeta da se već sada upoznaju i druže, što je osnovna ideja kluba u nastajanju, kao i pokazatelj da prijateljstvo nema granica. Upravo to je i sam Damir pokazao u više navrata, te smo iznova uvideli da jedna Zastava ponekad može biti pokvarena ili rđava, ali njen vlasnik nikada!

Autor teksta: Miloš Nikodijević
Autor fotografija: Miloš Nikodijević

Pošaljite prvi komentar