Dosadašnja praksa je pokazala da mitologija Zastavinih oldtajmera najpre prepoznaje trojku automobila nastalih na osnovama Fiata 600, 1300 i 128.

Ova tri automobila prepoznata su kao neraskidiv deo transportnog nasleđa Jugoslavije i danas su Fića, Tristać i Stojadin cenjeni automobili i esencija jugonostalgije na četiri točka. Ipak, Zastava je u svojoj istoriji proizvodila još automobila, a jedan od njih je bio i 125PZ, u narodu poznatiji kao Pezejac. Ovaj automobil nastao je kombinovanjem karoserije Fiata 125 i mehanike Zastave 1300, što je samo jedan od razloga što nikada nije dostigao popularnost velike kragujevačke trojke. Ipak, jedan Pezejac iz 1978. godine je našao mesto u raznovrsnoj kolekciji našeg prijatelja Damira, a budući da on često pravi turneje po celom Balkanu, iskoristili smo njegovu skorašnju posetu Beogradu da saznamo nešto više o Fiatu 125PZ u kom smo ga pre nekoliko godina i upoznali.

„Kupljen je od drugog vlasnika, prvi je navodno bio direktor Emocelja i nije se njim mnogo vozio jer mu je bio službeno vozilo. Tako sam ga ja kupio sa 50.000km, a sada ima sedamdeset.“ otpočeo je Damir sagu o zapuštenoj Zastavi koju je vratio na drumove. Naime, uprkos niskoj kilometraži, ovaj 125PZ nije bio adekvatno čuvan, te je isprva kupljen kao automobil za delove. Kako je Damir objasnio, njegov drugi vlasnik je dugo insistirao na kupoprodaji kako bi Damirov Tristać dobio potrebne delove: „Koliko god sam se ja branio od njega, on je bio uporan da se reši Pezejca. Auto nije bio upaljen dugo, bio je u katastrofa stanju. Vrata su bila lupljena, blatobran trul toliko da vidiš kroz njega, stajao je ispod drveta pa je sneg pao na njega i krov je bio ulubljen. Skoro sedam godina to nije bilo dirano.“

U tom trenutku, Damir je bio potpuno spreman da rastavi automobil, odloži sve potrebne delove i ostatak baci na otpad, ali ga je iskra radoznalosti naterala da pre toga proba da upali ono što je ostalo od Pezejca: „Sipam benzin, stavim akumulator i auto upali bez ičega, samo okreneš ključ. Kad je već upalio, probali smo ga provozat. Ima kočnice, kvačilo je dobro, sve radi i auto se vozi lepo.“ Nakon test vožnje koja ga je prijatno iznenadila i navela na razmišljanje, Damir je ipak prelomio da zbog izuzetno loše limarije Pezejac ipak mora da posluži kao žrtva za delove. Ali, kada je otvorio gepek i našao dva nova blatobrana, priča se ponovo promenila. Nakon dva dana, auto je već bio pripremljen za farbanje: „Kad je ofarban i registriran, to je bilo to. Piči, vozi, deri, nema razmišljanja!“

Jako brzo, Damir je u svom Pezejcu obišao ceo region — Srbiju, Hrvatsku, Bosnu, Italiju i Austriju. Kako je naglasio, vozne karakteristike Pezejca i Tristaća su maltene iste, ali su karoserija i enterijer moderniji. Takođe, izolacija je malo efikasnija, a drugi diferencijal omogućava malo bržu i udobniju vožnju. Nakon testiranja po regionu, Damirov plan za Pezejca je da sada odmori i pričeka dovoljno vremena kada će biti podrobnije pregledan i kvalitetnije obnovljen: „Za sada, bitno je da je spašen, da nije u kobasicama. Plan je i njega doterat da bude u vrhunskom stanju. Da li će to biti za pet ili više godina, ne znam. To je auto kome se svi smeju, ali ja više volim da se smejem njima jer je priča stvarno neprocenjiva.“

Na još jedan način, Pezejac je pokrenuo Damira. Od kada ga je kupio, on je dublje istraživao istoriju Zastave: „On je registrovan kao Zastava 125PZ, ali on nije nikada rađen u Zastavi. To se ustanovilo tek kada sam sve prešao tek po broju šasije. Noviji modeli su imali stavljenu Zastavinu, ali je ovaj imao poljsku šasiju. To je bilo isto kao sa Stojadinom u Poljskoj koji nikada nije proizvođen tamo. Isto, Zastava je radila sve svoje komponente sama, a 125PZ ima sve poljske. Krenulo je za bezveze, iz zajebancije, a dovde je sve stiglo.“ Od tri točka na otpadu do sva četiri na putu, Damirovo spašavanje ovog Pezejca bila je priča o skrivenom potencijalu koje čak i najzapušteniji automobili imaju. Sve što je zaista potrebno jeste ljubav prema automobilima bez obzira na računicu.

Autor teksta: Đorđe Sugaris 
Autor fotografija: Miloš Nikodijević