Alojz Kimensvenger, mehaničar iz pionirske ere automobilizma: U vreme prvih automobila retko koja vožnja od Ljubljane do Bleda bi završila bez kvara… Problema je bilo s konjima, kravama, guskama. Kuda je sve to stiglo od pionirskog vremena čiji sam svedok.

»Uvek sam voleo da se bavlm automobilima. Ne žalim što sam im posvetio skoro sav svoj život…«

Tako o svom životnom pozivu i zadovoljstvu ove godine govori 77-godišnji Alojz Kimensveger iz Ljubljane, auto-mehaničar, vozač, poznavalac automobila već šest decenija, što znači od njegovih pionirskih vremena kod nas. Kad u znaku automobilizma poredi vreme svoje mladosti i starosti, kaže: »Nekada je već 60 km/čas bila velika brzina, kao što je sada 120 km/čas. Pri tome smo tada trošili 20 do 30 litara benzina na sto kilometara, a danas se to pređe sa šest litara!«

Godine 1900. je u Mekinjama kod Kamnika došao na svet mali Lojzek. U porodici je bilo čak trinaestoro dece, a otac ih je izdržavao radeći kao kupališni majstor, jer je u ono vreme u Kamniku vršen pokušaj lečenja vodom po metodu Knajp. Četrnaestogodišnji momčić Lojze je otišao u beli svet, da uči metalnu struku, u Grac.

Baš u to vreme započeo je i Prvi svetski rat, i pošto je njegov majstor otišao na front, učenik je opet pošao u svet. Iz Graca je krenuo u puškarsku školu u Đorovlje, ali i nju je zahvatio rat. Tako je ostao da uči zanat kod inž. Jakoba Pošingera, nacionalno svesnog Slovenca. Pa ipak, administracija ga je pronašla i 1918. godine čim se zamomčio pozvala u vojsku…

Raspad austrijske monarhije dočekao je u mornarici u Puli.

»Čekao sam na kurs za hidro avione, jer sam tamo bio dodeljen, ali su me poslali na torpiljarku za podmazivača mašine«, priča. »Ipak sam nekako pod sam kraj rata stigao do mehaničara za hidroavione, ali su me izbacili s kursa kao politički nepouzdanog…«

– Kako to?
»Povod za to je bila tuča u jednoj gostioni u Puli. Mi Slovenci smo se okupili oko zajedničkog stola i zapevali, a drugi mornari su nas slušali i zapljeskali. A neko nam je neprestano plaćao za piće. Na kraju se pokazalo da su to nemački podmornički mornari i ubrzo je između njih i nas izbila tuča u kojoj su učestvovali svi prisutni. Završilo se tako da su me izbacili najpre iz gostione, a zatim i s kursa.«

– Zato što ste pevali na slovenačkom?
»Da. Ali najzanimljivije tek dolazi. Kad sam godinama posle toga, već posle drugog svetskog rata, čitao knjigu o nemačkim podmorničarima, pod naslovom »U-31«, našao sam onu tuču u gostionici podrobno opisanu.«

– Baš zgodno! Dakle, šta je bilo dalje, kraj rata i…?
»Da, dočekao sam ga na aerodromu Katarina kod Pule. Ostala nas je samo šačica, drugi, a pre svega oficiri su pobegli. Doživeli smo početak italijanske okupacije Pule. Iz tog vremena se sećam potonuća velikog austrijskog ratnog broda »Viribus unitis«, i učestvovao sam pri spasavanju preživelih mornara. Onda sam iz Pule prešao u Ljubljanu gde sam bio mobilisan u narodnu stražu, a tu sam bio mehaničar i vozač. Tako sam stupio i među borce za severnu granicu, pod komandu generala Majstera. Kad bi njegov tadašnji vozač popio malo suviše, ja sam ga i vozio.

---

ZA UPRAVLJAČIMA VETERANA

– Bili ste drugi vozač generala Majstera ?
»Tako nešto. Slovenačka vlada mu je tada poklonila automobil, novi »Ford«, na pedale. To je bio otvoreni automobil s ručnim kvačilom. Kad biste pritisnuli levu pedalu, to bi bio prvi stepen prenosa, a kad biste je ispustili, to bi bio drugi stepen, direktni. Ako biste pritisnuli srednju pedalu, uključivao bi se stepen za vožnju unazad. Desna pedala je bila kočnica, a gas i pretpaljenje se podešavalo ručno, na upravljaču. Bilo je i te koliko posla dok bi se sav taj mehanizam pote- ralo i njime upravljalo! Dok se ulje ne bi zagrejalo, ne bi radilo kvači- lo, tako da je pri pokretanju trebalo odići jedan točak u vazduh…«

– Koliko znamo, vozili ste još jednu čuvenu ličnost onog vremena, barona Kodelija, takode poznatog pronalazača i vlasnika prvog televizora u Ljubljani…?
»Vozio sam ga kasnije. Upoznao sam se s njim još 1921. godine kao auto-mehaničar, pomoćnik, kad sam mu opravljao njegov »Dion Boton« od jednog cilindra To je bila zanimljiva konstrukcija u ono vreme automobil još nije bio usavršen pronalazak i probalo se svašta, u raznim smerovima!«

– Vi ste jedan od najstarijih slovenačkih auto-mehaničara?
»Bar među živima Godine 1925. sam otvorio svoju automobilsku radionicu najpre u Kolodvorskoj ulici, pa zatim u Miklošičevoj. Opravljao sam automobile i motore. Tada skoro i nije bilo rezervnih delova, trebalo je da ih mi radimo! U ono vreme je svaki vozač sa sobom vozio ceo sanduk alata, jer su se na licu mesta, pored puta vršile obimne opravke… U ono vreme prvih automobila bi retko koja vožnja do Bleda završila bez kvara. Ako ništa, zapušio bi se bar benzin ili bi prsla guma. Generalne opravke su bile uobičajene posle pređenih 30.000 kilometara. Sami smo livali ležajeve, izrađivali sve komplikovane sastavne delove, zavarivali i kalili. Današnji rad auto-mehaničara mnogo se razlikuje od tadašnjeg «

– Ko je tada imao automobile koji tipovi su prevladavali?
»Sve do drugog svetskog bilo je malo automobila, u usporedbi sa sadašnjim stanjem. Kupovali su ih, razume se, samo bogati građani, trgovci i slično. Marke i tipovi bili su različiti, bilo je tu mnogo imena koja danas više u automobilizmu ništa ne znače, jer ih jednostavno više nema među proizvođačima. U svojoj radionici sam opravljao mnoge »Fordove« i »Fijate«, ali i druge. »Fordovi« su tada stizali k nama u sanducima, pa ih je trebalo još i sastaviti! Da bi nam olakšali rad, iz fabrike su nam slali čak i film koji je prikazivao proces sastavljanja. Sećam se kako smo se uz te filmove smijali, jer su nam od Forda preporučivali da prilikom sastavljanja mehaničari treba da sede na dasci sa točkićima. Ali to nije bilo glupo…“«

– Jesu li vas pozivali i u slučaju kvarova na otvorenom putu?
»Često. Jedanput je nekome stao novi automobil »Vanderer« na usponu Trojane pored Ljubljane. Tamo sam pošao automobilom »BMV Diksi« i na vrhu uspona sam ugledao sopstvenika pored automobila koji se pušio. Pokazalo se da je samo zaboravio otvoriti roletnu na hladnjaku i automobil je zakuvao. I kasnije je pričao kako ga je moja opravka stajala više nego da je u hladnjak sipao koliko god može da stane cvičeka iz gostionice pored puta!«

DVA PUTA POBEDNIK JUBILEJA

– Ispričšjte nem kako su izgladale trke u ono vreme?
»Da. da, učestvovao sam i na trkama. Najpre motociklom «Vanderer«, već 1921 godine. Na trci iz Kranja do Medvoda sam vodio ispred svih dvadeset ućesmka. ali samo do pred cilj. jer mi se onda pokidao kaii Naime. tađainji motocikli su još bili na kaiš. Uhvatio sam motocikl za upravljać i tako sam prošao kroz cilj. Bio sam drugi. Sećam se još tog motocikla: imao je dva cilindra. na njemu se visoko sedelo, menjača nije bilo, pokretača takođe ne; trebalo je s njim trčati da bi upalio. Pa ako su još obojica bili raspoloženi, naime vozač i motor, mogla se razviti čak i brzina od 50 km/čas! Kad je stigao neko s američkim motociklom »Indijen«, kubature veće od 1000 ccm i razvio brzinu 90 km/čas, to je dugo ostao rekord te staze.«

– Docnije ste učestvovali i na automobilskim trkama ?
»Godine 1925. i 1926. na starom putu na Ljubelj: prvi put »Fijatom 503« i drugi put s Fijatom 510« Oba puta sam bio prvi u svojoj kategoriji! Za tadašnje automobile taj put je bio tvrd orah. Imao je 21 stepen uspona i bio je makadamski. Trebalo je početi umereno, ako je čovek uopšte hteo da stigne na vrh. Sećam se kako je 1925. godine i kralj Aleksandar došao da posmatra trke na Ljubelju. Njegovi vozaći nisu poznavali taj put, pa su im automobili na sred puta zakuvali…«

– Da li ste primenjivali još neki trik na trkame na Ljubelju?
»U ono vreme smo za trke morali da treniramo nedelju dana, ujutro i uveče. Ja sam se dosetio jednog malog lukavstva. Putaru sam dao 500 din da mi na krivinama put uredi tako da bih s dva točka mogao da upadnem u jarak. Tako se nisam zanosio i mogao sam brže da prođem kroz krivine! To je bila moja tajna, ali verovatno su svoje »tajne« imali i drugi takmičari.«

– Pre rata ste u Ljubljani bili i zastupnik firme Fiat?
»Godine 1936. sam postao zastupnik Fiata za Sloveniju. Prodavao sam »Topolina« od 500 kubika, pa »Fijate 1100 i 1300«, ponekad i poneki kamion. Ali posao nije cvao, tada su se teško prodavali automobili. Najviše sam ih prodao 1940. godine i sećam se da je to bilo 178 komada. Najviše su se tražili »Topolini« i »1100«. I ja sam lično imao »Topolino« i to je za ono vreme bilo relativno jevtino i dobro vozilo. Godine 1936. je stajao 25.000 din – radi poređenja, to je tada bilo dvadeset vozačkih plata. Ali »Topolinu« je počeo ozbiljno da konkuriše »DKV«, koji je stajao skoro isto toliko, ali je imao četiri sedišta.

– Da li su kupci automobila bili skeptični?
»Svakako. Jedan mi je postavio uslov da će kupiti Topolino samo ako njime stignemo na Ljubelj. To nije bilo tako jednostavno, ali opet ne i suviše teško. Ako je čovek poznavao put i automobil. I stigli smo!«

– Danas vozite isto tako najmanji »Fijat«, »126«. Šta kažete poredeći njega i stari »Topolino«?
»Ovaj automobil sada pruža mnogo više. Onaj je razvijao 80 km/čas, a ovaj ide 120 km/čas. »Topolino« je trošio mnogo više benzina. Ali i jednim i drugim vozilom se lako upravlja. Između ta dva automobila stoji dug put uspešnog razvoja.«

– Onda ste doživeli i Drugi svetski rat?
Da, još jedan rat! Kapitulaciju sam doživeo za upravljačem kamiona koji je vukao top! Sve što je bilo na kamionu sam spremio kod sebe kući i kasnije je otišlo u partizane. U toku rata su mi Italijani odmah oduzeli zastupništvo, a Nemci mi kao koruškom borcu nisu dali ni mogućnosti za rad. Bilo je teško, ali ipak smo svi mi u radionici sve vreme intenzivno sarađivali s OF-om.«

– Posle rata ste bili tako reći među začetnicima automobilske industrije u Mariboru?
»Sa svom radionicom i osobljem u njoj bio sam mobilisan za predsedništvo naše vlade. Trebalo je da sastavljamo kamione UNRA. Ali bilo je teško naći odgovarajuće prostorije. Najzad smo se opredelili za Tezno kod Maribora, jer su tamo vodile industrijske šine, a tamošnji radnici. metalci, bili su osposobljeni za takav rad. Sa brodova u Trstu smo preuzeli kamione u sanducima i na kamionima i vozom dovozili smo ih u Tezno, gde smo organizovali njihovo sastavljanje. Kasnije se iz tih naših početaka razvio TAM.«

– Tako je sav vaš život povezan s automobilima…
»Od malih nogu ih vozim i opravljam, pa tako još i danas.

– Ako bi trebalo da neki period svog života izdvojite kao posebno zanimljiv, za koji biste se opredelili?
»Za prvu eru automobilizma! Tada su automobili bili još retka pojava putevima. Problema smo imali s konjima, kravama, guskama. Bilo je bezbroj mnogo gumi defekata zbog eksera iz konjskih potkova. A i inače su konji bili opasni za automobile. Trebalo ih je dobro posmatrati, šta će neki od njih učiniti kad se prolazi pored njih. Kočijaši su nas psovali!«

– A koji je period bio najteži?
»Razume se, u Prvom u Drugom ratu. Već i vreme neposredno pre Drugog svetskog rata nije dalo slutiti ništa dobro. Tada sam kao mehaničar pratio izlet tadašnjeg jugoslovenskog auto-kluba u Nemačku. Svuda se moglo primetiti da se zemlja sprema na rat. U mnoga mesta nas nisu uopšte ni pustlli. Kad smo posetili fabriku Mercedes čuo sam odjednom neko zviždanje i zavijanje motora. Zanimalo me i prišao sam bliže. Brže-bolje su me odstranili, jer je to bila prostorija za isprobavanje avionskih motora… Već tada je za mene počeo rat i taj događaj nisam od tada uspeo da zaboravim.«

– Bio bi red da ovo izlaganje završite nekom prijatnijom mišlju!
»Verujem u napredak. Ne tek tako, slepo. To je moje životno iskustvo…«

Autor: Sandi Sitar
Izvor: Avto Magazin, 3. maj 1977. godine