Tek što smo izašli na trotoar, poznati i na gradskim ulicama potpuno jedinstveni pastelnoplavi automobil se pomolio u daljini. Mnogo pre nego što smo mogli da pročitamo njegovu tablicu, znali smo da je to Miloš. Ovih legendarnih automobila je sve manje, ali Miloš svojim automobilom prkosi svim pravilima! Njegova prelepa Opel Olympia iz 1952. godine se ubrzo našla na prilazu klubu Košutnjak, oazi ušuškanoj u podnožju Topčidera. Aprilsko sunce, koje je bilo dobro prema nama, samo je istaklo lepotu ovog klasika i čestog gosta na susretima oldtajmera.

Olympia svoje ime dobija u iščekivanju neslavnih Olimpijskih igara u Berlinu 1936. godine. Tom prilikom je model prve generacije preplovio Atlantski okean na palubi tragičnog LZ-129 Hindenburga i sleteo u Rio de Žaneiro, da bi odatle isplovio za Grčku, postojbinu Olimpijskih igara. Miloševa Olympia pripada trećoj generaciji ovog modela, nazvanoj Olympia 1950, po godini kada je njena karoserija poslednji put promenjena i kada je obnovljena fabrika u Riselhajmu koju su saveznici porušili 1944. godine. Posle tri godine proizvodnje, Olympia ustupa mesto imenjaku koji svojom mehanikom nije bio baziran na prvom predratnom modelu.

Istorija koju Miloš i njegova Olympia dele sada broji već sedam godina, a za njenim volanom se našao sasvim slučajno. „Moja ulaznica u svet oldtajmera je bio Fiat 127. Kupio sam ga od komšije, sredio koliko je trebalo i vozio. Ali, tražio sam nešto novo“, počinjao je Miloš priču o svom automobilskom koraku napred, „Na oglasima sam jednog dana naišao na Opel Olympiu i to je bilo to.“ Bio je to drugi automobil u Valjevu, a vlasnik je zbog njega, zahvaljujući sumnjičavoj i vrlo autoritarnoj vlasti, završio u zatvoru. Automobil mu je ipak bio vraćen, a  kazna kratka. Olympia je kupljena tek od vlasnikovog unuka, a od svojih prvih dana, bila je garažirana. Kod Miloša je došla sa oko 91.000 pređenih i brižno evidentiranih kilometara: „Uz kompletnu dokumentaciju, dobio sam i putnu knjigu u kojoj je zavedeno svako sipanje goriva i kretanje automobila po Jugoslaviji.“ Utom je usledio četiri godine dug proces restauracije koju je Miloš izveo samostalno, uz pomoć oca i bez velikog znanja o mehanici. U međuvremenu, broj pređenih kilometara se popeo na 99.332, dok Olympia izgleda kao da je juče napustila postrojenja.

„U toku restauracije, automobil ni jedan jedini var nije video. Srećom, bio je odlična osnova, sve je bilo na svom mestu, a na njemu je i danas devedeset pet posto šrafova originalno!“, navodi Miloš, dodajući da je Olympia prilično nezgodan auto za restauraciju: „Za razliku od starih Mercedesa i BMW-a, za nju nema novih ukrasnih delova. Opel u ponudi ima samo mehaniku i zato je važno da svi detalji budu na mestu.“ S obzirom na to da je automobil kupljen u vrlo dobrom stanju, motor od 1488 cm³ je samo kozmetički osvežen, a posle farbanja, Olympia je polako sklapana u porodičnoj garaži. Hrom koji nas je zaslepljivao nije bio jedini ukras na ovom Opelu — staklena Hella vaza sa buketom cveća krasi njegovu tablu, a na šoferšajbni se nalazi ventilator, takođe Hellin, za kog Miloš tvrdi da dosta pomaže u vrelim letnjim danima.  „Volim sat i radio u kolima“, zato je u njemu Kienzle na navijanje, koji je išao u model iz 1953. Radio je iz perioda, ali ne Olympijin fabrički, jer on nije podržavao FM.“

Bili smo toliko blizu železničkoj stanici Topčider da prosto nismo mogli da odolimo — morali smo da posetimo Plavi voz! Za pravi automobil nema pogrešne lokacije, te se Olympia odlično slagala sa velikim drvenim vratima garaže i tamnoplavim vagonima koji su stajali na kolosecima. Na tom mestu, Miloš nas je i pozdravio, pa je uz tihu sirenu Olympia lagano krenula u pripreme za sezonu skupova koja se otvara sledeće nedelje. Ono što nas je najviše zadivilo jeste činjenica da restauraciju nije izveo tim majstora, već ruke koje su ga kupile i koje ga voze, što nas je dovelo do jednog zaključka — ljubav i upornost zaista pokreću svet!

Autor teksta: Đorđe Sugaris
Autor fotografija: Miloš Nikodijević