Generacije rođene sredinom osamdesetih godina odrastale su u periodu kada je Fića još uvek mogao da se vidi na ulicama širom Srbije, u borbi da održi tempo sa modernim saobraćajem. U periodu kada su oni pravili svoje prve vozačke korake, Fića je bio isluženo vozilo iz kragujevačke Zastave koje su obožavali samo najveći nostalgičari. Ovi pioniri koji su u Fići prepoznali klasik mnogo pre globalnog i lokalnog oldtajmer buma imali su priliku da biraju između očuvanih i preživelih primeraka, ostavljajući mlađim generacijama dosta teži zadatak. Miroslav je bio jedan od retkih koji je Fiću želeo još od tinejdžerskih dana, ali je na ostvarenje svojih oldtajmerskih snova čekao do pre dve godine.

„Od kad sam bio klinac, hteo sam da kupim Fiću. Teča je davno imao jednog, još kad sam bio prvi-drugi razred osnovne škole. Njega sam kasnije i vozio, a kada sam stekao pravo da vozim, maštao sam da ga kupim.“ počeo je Miroslav priču o svom belom Fići iz 1977. godine. Kako je on naglasio, u početku je ipak svašta drugo bilo preče, ali je želja za Fićom tinjala godinama, te je pre tri godine rešio da se aktivira u potrazi za svojim prvim klasikom. Zajedno sa prijateljima koji su već uplovili u svet Fića, Miroslav se otisnuo u lov koji je ubrzo i urodio plodom.

„Našao sam ga u jednom selu iza Kovina, bio je kod prvog vlasnika i kupio ga je jedan moj drug u nameri da ga sređuje. Kako je on odustao, ja sam ga preuzeo od njega. Četrdeset godina je bio kod jednog čoveka, bio je dosta zdrav i bila su potrebna samo neka sitna krpljenja. Ipak, bio je za sređivanje.“ kazao nam je Miroslav, dodavši da je na sedištima imao jamboliju što mu je spasilo crni enterijer od skaja, a da je mehanički takođe bio dosta dobro očuvan. Doduše, jedan od sitnih problema koje je Fića imao kada je kupljen pretvorio se u zanimljivu priču. Naime, prozori nisu mogli da se otvore, a klapna koja reguliše topao vazduh nije mogla da se zatvori, pa je put do Beograda bio pakleno vruć. Zajedno sa dva prijatelja, Markom Momirovim i Markom Davidovičem, radovi su krenuli zamenom sajtni i sitnim limarijskim opravkama, a dalje sređivanje je podrazumevalo i farbanje u njegovu originalnu belu boju. Kako bi Fića bio i estetski kompletan Miroslav je našao nove branike, retrovizore i ratkapne, a tom prilikom je dodao i karakterističan brk sa starijih verzija Fiće za koji naglašava da je jedini neoriginalni deo na njemu. Uz veliku pomoć prijatelja bez kojih bi se teško odlučio na ovaj poduhvat, Miroslav je Fiću obnovio u rekordnom roku i spremio za povratak na ulice.

Pored svih svojih ograničenja i nedostataka, Fića je u vožnji za Miroslava pravo uživanje: „Ove sezone je spreman za bilo gde. Išao sam na par sitnih puteva, sve je prošlo najnormalnije, a oduševilo me je što je trošio pet litara. Ima tu koječega što nije valjalo ni kada je bio nov, na primer što je kratak i neudoban, ali ništa od toga ne primećujem, samo mi je bitno da ga vidim, da sednem u njega i da ga vozim.“ Svakog vikenda i dokle god lepo vreme to dozvoljava, Miroslav zato planira da vozi Fiću kao svojevrsni vid odmora od svakodnevnih obaveza.

Iako je Miroslav na njega čekao dugo, Fića je kao dosanjani veliki san u malom paketu ispunio sva očekivanja koja je on imao, pa i više od toga. Osim što pruža mala zadovoljstva tokom dugih tura i kratkih vikend vožnji, ovaj beli Fića je učvrstio prijateljstva i drugarstva i to ga zaista čini posebnim.

Autor teksta: Đorđe Sugaris
Autor fotografija: Miloš Nikodijević