Napomena: Kolekcija BMW automobila gospodina Predraga Obradovića u međuvremenu je premeštena na Novi Beograd, više o tome pročitajte ovde.

Posle kratkog lutanja kroz Šimanovce, našli smo se pred našim konačnim ciljem, belim vratima sa poznatim plavo-belim krugom oivičenim debelim crnim obručem i natpisom BMW. Tišinu subotnjeg popodneva razbijala je prigušena klasična muzika. Nedugo zatim, na kratko ju je zasenio huk automatskih vrata koja su se podizala pred nama. Iza njih, u BMW-ovom radnom kombinezonu i sa osmehom koji je pratio naša lica oduševljena scenom, mirno je stajao gospodin Predrag Obradović. Dočekani kao u filmu, još više smo želeli da čujemo sve o odabranim automobilima skrivenim pod zelenim ciradama.

[kml_flashembed publishmethod=“static“ fversion=“8.0.0″ movie=“http://www.autoslavia.com/wp-content/gallery/bmw_muzej_simanovci.swf“ width=“690″ height=“500″ targetclass=“flashmovie“ play=“true“ quality=“best“]

[/kml_flashembed]

Stakleni paravani delili su prostor na kancelariju, garažu i radionicu, tri velike celine ukrašene posterima, fotografijama i različitim delovima starih limenih Bavaraca. Pored očeve vozačke dozvole, uramljena sa petocifrenim beogradskim tablicama, jedna fotografija se izdvajala među ostalima. Bio je to BMW 321 iz 1942. godine. „Sve je počelo 1963. godine na čuburskoj kaldrmi. Registrovali smo BMW i vozili ga, sa idejom da ga restauriramo. Sa džeparcem od završenog fakulteta, 1966. sam završio u Švajcarskoj, kod jednog poznatog specijaliste za predratna BMW-ova vozila. Posle Drugog svetskog rata, BMW-ova fabrika je ostala bez ičega i cena restauracije je zbog toga bila mnogo veća nego što sam mislio da će biti. U Švajcarskoj sam proveo neko vreme i tu sam naučio zanat. Moj BMW je ostao u Švajcarskoj, a ja sam se vratio sa usvojenim ‘švajcarskim standardom’ i znanjem koje sam skupo platio“, prisećao se gospodin Obradović perioda koji je bitno uticao na njega, kako u životu, tako i u struci. Posle toga, 1969. godine, na carinskom placu se pojavio jedan Barockengel, BMW 502, čija se fotografija takođe nalazi na zidu kancelarije: „On je prošao neku temeljitu obradu, a i danas je kod mene.“

Približno u isto vreme, na vojnom otpadu su se našla dva rashodovana BMW-a 503 iz 1959. godine, crni kupe i beli kabriolet. Gospodin Obradović nije bio jedini koji je obilazio te veličanstvene i nedostižne automobile, ali, mnogo godina kasnije, kao kruna njegove kolekcije, oni su se ponovo našli jedan do drugog: „Sedamdesetih godina, dobijao sam dojave za crni 503. Motor mu je bio upropašćen, ali je na sreću bio garažiran. Zbog nedostatka adekvatnog prostora, restauracija je trajala veoma dugo, a oko nje mi dosta pomogao Bratislav Petković.“ Godinama nakon kupovine prvog, u doba najveće krize, takođe bez motora, pojavio se i drugi 503: „U odnosu na crnog, kabriolet je bio znatno lošiji. Motor mu je nastradao posle neuspešnog saniranja napuklog kartera izolir trakom. Posle toga, vlasnik je sa lokalnim majsotorom dogovorio ubacivanje dizel motora, što se srećom nije dogodilo. Čovek je dugo radio u Nemačkoj i želeo je da u rodnom kraju otvori odmorište, ali su mu lokalne vlasti stopirale planove. Dok smo stigli do Bosne, pao je mrak, a usput nas je uhvatila i gusta magla. U nezavršenom, zapuštenom i potpuno praznom prostoru od osamsto kvadrata stajao je samo automobil — scena je bila sablasna!“ I dalje u fazi restauracije, BMW 503 još ne deli krov sa ostatkom kolekcije, ali je u radionici pod belim pokrivačem njegov V8 motor.

Uz smirujuće tonove klavira i saksofona, sa rukama iza leđa, upoznavali smo se sa naslednicima linije koju je utemeljio 503. Bavarske srebrne strele, 2000CS i 3.0CSi stajale su na samo nekoliko centimetara jedan od drugog. E24 635csi držao se malo dalje od njih, a u uglu, privezan na stalni izvor struje, spavao je veličanstveni 850csi. Svi u savršenom stanju, ovi automobili su stizali u muzej iz inostranstva, a najzanimljiviju istoriju poseduje 2000CS, bivši automobil jednog švajcarskog reli vozača koji je, na njegovo insistiranje, u fabrici dobio Weber karburatore umesto Zenithovih. U nizu nedostaje jedino Bertoneov BMW 3200 CS. Kako nam je gospodin Obradović objasnio, najveću prepreku u njegovom nabavljanju predstavlja činjenica da ih je veoma mali broj preživeo, a zbog kvaliteta izrade, još manje njih ispunjava postavljene standarde kolekcije.

Kako je cela kolekcija u muzeju osnovanom pre deset godina prerasla zgradu u kom se nalazi, gospodin Obradović je dugo u pregovorima sa opštinom Pećinci, a njegova ideja nas je u potpunosti oduševila: „Pošto su svi eksponati pokretna kulturna dobra, imam želju da posetiocima u budućnosti pružim priliku da sa suvozačevog mesta čuju i osete ove automobile u pokretu, na stazi koja bi se nalazila u sklopu muzeja.“ Od ostvarenja svoje zamisli najviše ga deli nedostatak volje — gospodin Obradović od opštine traži samo zemljište, jer su sredstva i nacrti odavno obezbeđeni. Dok opštinska vlast ne uvidi kakav potencijal ima pred sobom, tu je Indijanopolis, komad zemlje omeđen putem sa četiri leve krivine, improvizovana staza po kojoj se automobili održavaju u formi. Pod utiskom jedne od najfascinantnijih kolekcija u koju smo zavirili, upravo smo preko Indijanopolisa započeli naš povratak za Beograd, ali smo mislima ostali u maloj garaži jednog velikog čoveka, dok sa zvučnika tiho svira džez.

Napomena: Kolekcija BMW automobila gospodina Predraga Obradovića u međuvremenu je premeštena na Novi Beograd, više o tome pročitajte ovde.

Autor teksta: Đorđe Sugaris
Autori fotografija: Miloš Nikodijević i Mihailo Kečenović