Bez obzira na to što u sebi kombinuje najbolje što Citroën pruža, a to su avangardni dizajn i udobnost hidrauličnog vešanja, Citroën GS je automobil koji nije dostigao slavu većine svojih savremenika. Ipak, kao osvedočeni zaljubljenik u Citroën, Vladimir je svu njegovu lepotu spoznao još dok je on bio aktuelan na ulicama, te svakodnevni dekor na parkinzima Novog Beograda. Porodično, Vladimirovi roditelji su prvo vozili Spaček, a zatim ga zamenili Dijanom, dok je Vladimir otvoreno želeo da novi automobil u porodici ipak bude GS. Tada, to se zamalo i dogodilo, ali se otac zadržao na familiji A serije. Zlatno novobeogradsko jutro iskoristili smo da saznamo kako je jedan GS Pallas iz 1978. konačno došao u Vladimirove ruke, istovremeno ispunivši detinju želju i upražnjeno mesto u kolekciji.

„Još od detinjstva, za mene su postojali Citroëni i drugi automobili koji su bili neinteresantni ili još manje interesantni. Citroën je tako uvek bio član porodice i nije bilo govora da se kupi nešto drugo. Zato, tu je pre svega emotivna komponenta, zamalo dostignuta u detinjstvu“ počeo je Vladimir, „mama se opasno palila na GS-a, ali je ćale prvo planirao da kupi Ami 8, pa je ipak kupio Dijanu. Nije tada hteo da kaže zašto je uradio. Posle se ispostavilo da je mogao da ga kupi, ali je njegov šef imao GS i hteo je da izbegne da ga zajebavaju saradnici.“ Očeva odluka očekivano nije naišla na razumevanje ostatka porodice, ali je Vladimiru bila dodatna motivacija da pribavi automobil koji je godinama želeo: „U tom trenutku kad sam hteo da kupim GS-a, A Serija me nije interesovala jer sam je već izgustirao. U njoj sam proveo celo detinjstvo, od druge do četrnaeste godine, pa mi nije bilo interesantno da se vraćam na to. GS se jednostavno pojavio kao nešto dostižno, a svemirski — dostižno a Citroën.“

Sredinom devedesetih godina, u doba krize, Vladimirova Citro-strast ponovo je probuđena: „Najboljem prijatelju bio potreban auto za posao. On je već imao Dijanu i ubedio sam ga da kupi GS-a. Devedeset osme sam otišao u Rusiju na pola godine sa namerom da kupim nov kompjuter i GS-a i u tome sam i uspeo.“ Svog prvog GS Pallasa Vladimir je držao u perfektnom mehaničkom stanju, ali je estetski trebalo dosta sitnih ulaganja, a preokret se dogodio kada se još jedan Pallas pojavio u oglasima 2005. godine: „Video sam da mu je bilo potrebno samo farbanje i ništa više, pa sam izračunao da je za manje uloženog novca bolje prodati jednog i kupiti drugog kome je potrebno mnogo manje rada i ulaganja. Limariju može da uradi svako, motor takođe može da se usredi i dalje, ali sitnice su bitne i veoma skupe. Ono što propada brzo i što svi gledaju najviše jeste enterijer. Ako je to u dobrom stanju, sve drugo može da bude loše.“ Vladimir je primetio da je Pallas sa oglasa matirao, ali da su mu farovi bili kristalno čisti i tkanina enterijera bila savršeno očuvana, pa je automobil kupio bez razmišljanja: „To sam uradio sa razdaljine od par hiljada kilometara, iz Rusije. Drug mi je rekao da se pojavio jedan GS i da će ga on kupiti ako neću ja. Odgovorio sam mu da sam ga i ja video i on ga je prepustio.“ Kasnije, Vladimir je saznao da je automobil sve vreme bio garažiran kod prvog vlasnika u zgradi koju je mogao da vidi sa svog prozora na Novom Beogradu, ali da za auto do tada nije znao.

Nedugo zatim, Pallas je ofarban i od tada se malo toga promenilo i GS se drži u savršenom stanju zahvaljujući Draganu, majstoru posvećenom Citroënovim klasicima: „GS mi je najorginalniji auto. Baš izgleda onako kako sam želeo — bež sa bež enterijerom i Pallas trim. U odnosu na ostale verzije, Pallas ima mnogo bolju zvučnu izolaciju, ima lepšu tkaninu na sedištima i vratima. Šiber i nasloni za glavu odlika su slovenačkih Pallasa. Francuski ih nisu imali, ali je kod CIMOS-a to bilo serijski. Inače, postojale su tri boje: krem, bela i plava. Enterijer je bio samo u dve boje, ali je samo bež imao braon tablu, što mi se posebno sviđalo. Ovim autom sam tako dobio sve što sam želeo, sve što je najlepše za Slovence.“ Takođe, Vladimir je dodao da njegov automobil pripada Seriji II koja je počela da se prodaje 1977. godine i tek tada postala masovno vozilo u Jugoslaviji: „Serija I je bila francuska i kao takva bila je jako retka i skupa. U Kopru se posle pravio Super, a Pallas je kao najluksuzniji u montaži stizao dosta kasnije jer su za njega čekali delove, dok su za Super delovi bili više domaći. Baš zbog toga što su bili čekani, luksuzniji i skuplji, svi Pallasi su bili mnogo očuvaniji, dok su obični GS-ovi više trošeni.“ Iz današnje perspektive, Vladimir smatra da će GS ostati neotkriveni dragulj: „Njegova nevolja je što je isti proizvođač izbacio kultne automobile, a GS je iza njih. Sama klasa kojoj je pripadao dala je ograničenja, posebno u dimenzijama i dizajnu, jer je to bilo masovno malo porodično vozilo. Unutar fabrike, on je bio tu da popuni rupu između A Serije i Ajkule i to je odlično uradio kombinacijom elemenata sa oba.“

Na kraju, bez obzira na neizmernu ljubav, Vladimir GS-u uvek prilazi sa dozom zdrave kritike, te nam je objasnio da je ovaj automobil uprkos svom jedinstvenom dizajnu i hidrauličnom vešanju ipak bio tehnički zastareo automobil, najviše zbog vazdušno hlađenog motora, u tom trenutku jedinog koji se pojavio u novoprojektovanom automobilu. Ipak, to što na prvi pogled zvuči kao mana, zapravo je ono što Vladimir kod njega najviše voli: „U to vreme, koliko god mi je bio poželjan, bio mi je i zastareo, ali kasnije, kada sam došao do njega, postao mi je interesantniji jer je prava egzotika. To je auto koji nema prethodnika i nema naslednika, a i verovatno je najnapredniji auto srednje klase svih vremena. To što on spaja sve najbolje od Citroëna, taj motor i hidrauliku i još neka rešenja iz zlatnog doba, to ga čini pravim Citroënom u malom. Ako mora da ostane jedan, to će biti GS. Bez obzira na to što su Spaček i CX atraktivniji, pa i cenjeniji, meni je GS potpuno uživanje i trudim se da ga ne vozim previše da to uživanje nikad ne bi otupelo.“

Autor teksta: Đorđe Sugaris
Autor fotografija: Miloš Nikodijević